Nenad Janković, alijas dr Nele Karajlić, za „Alo!“ o bivšem, sadašnjem i budućem životu

 

Možda se stvari menjaju, ali, u mom slučaju, jedna stvar ostaje ista - strast sa kojom radim ono čime se bavim. Ona još postoji i ne da se ugasiti. Tako, ukratko, Nenad Janković iliti dr Nele Karajlić za „Alo!“ opisuje svoju životnu tranziciju od sarajevskog rok simbola i TV zvezde do beogradskog romanopisca i dramskog umetnika. Iako je prošlo skoro 40 godina od kada je u Sarajevu osnovao garažni bend „Zabranjeno pušenje“ i satirično-humorističku emisiju „Top lista nadrealista“, ovaj jedinstven umetnik odoleva vremenu. 

Čini se da postoje dva dr Neleta Karajlića. Jedan pre „Sremske Rače“ i jedan posle. Šta je ostalo isto, a šta se razlikuje?

- Mnogo toga se promenilo. Prošli su vozovi, vremena, ljudi, sistemi. Živeli smo u jednoj državi, pa u drugoj, sada u trećoj. Rodili se u komunizmu, živimo u kapitalizmu, a nismo sigurni u kom ćemo društvenom sistemu da napustimo ovaj svet. Kada čovek pogleda iza sebe, trebalo bi mu sati da nabroji prijatelje koje ima i kojih više nema. Zato je nemoguće reći da smo ostali isti nakon svih ovih godina. Samlelo nas je vreme i još nas melje nesmanjenom žestinom. Oluja nikako da se stiša, a mi sve teže i teže dišemo od snažnih udara vetra. Ali u mom slučaju jedna stvar je ostala ista. Strast sa kojom radim ono čime se bavim. Ona još postoji i ne da se ugasiti. Čini mi se ponekad da je sada izraženija i jača nego što je bila pre „Sremske Rače“. S druge strane, danas sam i zreliji, pa su u skladu sa time i projekti koje radim zahtevniji nego što su bili.

„Fajront u Sarajevu“ i „Solunska 28“ najbolje ilustruju ta dva života. Šta je ostalo od Sarajeva i Bosne kakve smo znali preko „Nadrealista“ i „Zabranjenog pušenja“ i šta su za vas danas Beograd i Srbija?

- To koliko se Sarajevo danas razlikuje od onoga u kome sam ja odrastao vidljivo je golim okom. Koje je od ta dva Sarajeva bolje, ne znam. Oni koji sada žive u njemu verovatno su ponosni na njega isto koliko smo bili ponosni mi. Jedina mala razlika je u tome što smo mi iza sebe ostavili dubok trag kojeg je nemoguće izbrisati, a što iza današnjeg Sarajeva ne ostaje ništa. Istorija melje pred sobom, poput mećave i kao što sneg menja pejzaž za samo nekoliko sati, tako i istorija menja gradove za samo nekoliko godina. Nekad su promene rezultat ekonomskih prilika i snažnih demografskih promena, a nekada su to ratovi. Nažalost. U slučaju Sarajeva osnovni motor bio je rat. S druge strane, Beograd je promene osetio usled velikih migracija i velikih promena u vlastitoj strukturi. On je zanimljiv sam po sebi, pa je bilo i logično da se uhvatim pisanja o njemu. Kuća u Solunskoj ulici jeste kuća koju je podigao moj pradeda, pa je i to nekako logično da bude predmet mog istraživanja.

Da li čovek prežali ili samo ide dalje, da li biste vratili vreme i da li biste se bojali da se ne ponove stihovi „Mufa, Kiki i ja raznjela nas mećava na tri strane, tri puta, tri stara havera ljuta“?

- Čovek ne odlučuje mnogo u svome životu. Dovoljno je imati svest o tome da ne odlučuješ ni gde ćeš i ni kada ćeš da se rodiš, ali ni gde ćeš i kad da umreš. Koja je to nemoć! Već si hendikepiran i nemoćan u životu. Sa druge strane, život je lep ukoliko ga tako prihvatiš - a lep je jer je jedini. Nemaš ga dva. Tako, barem, stoje stvari u religijama i filozofijama koje su nam bliske. Otuda ga valja maksimalno živeti, ne osvrćući se puno iza sebe. I to što je nekoga raznela istorija ne znači da nije imao lep život. Ja se svih svojih bivših prijatelja sećam sa radošću i osmehom na licu. U nekoj novoj pesmi o Mufi, Kikiju i meni verovatno bih se vratio u prošlost, u sećanja. Iz tih sećanja niko nas ne može isterati. U njima smo svoji na svome, kraljevi sećanja!

Kao nadrealista predvideli ste sve, svaki segment društva i bivše Jugoslavije u kom pravcu će otići. Šta je sa Srbijom, šta nas sve očekuje do, recimo, 2025?

- Čini mi se da nam „spasa nema, ali da propasti nećemo“! U toj jednostavnoj i genijalnoj rečenici Nikole Pašića sadržana je sva naša sudbina. Prosto je neverovatno koliko je u svojoj istoriji Srbija bila pritisnuta uza zid, a koliko se samo puta iz te pozicije volšebno izvadila. U narednom vremenu moguće je sve, ali duboko verujem da ćemo da krenemo napred. A vera u progres je prvi korak ka tome. Ukoliko ne verujete u pobedu, ona vam se nikada neće dogoditi. Morate prvo nešto da zamislite da bi se to ostvarilo. Do sada se nije dogodilo drugačije.