Ne radi se o sportu, ta reč u njihovom žargonu ima sasvim drugo značenje!

 

_ Mama Rosa, molim vas, pustite me da uđem. Večeras je game! - preklinje mladi Afganistanac Rosu Hansen. Ona je inače vrlo stroga kada se radi o vremenu predviđenom za primanje migranata.

Nemica koju zovu "Mama Rosa" i njen medicinski tim do 18 sati uveče stoji na raspolaganju izbeglicama i pruža im lekarski tretman. Od 2017. ona ima svoju "mobilnu ordinaciju", ambulantna kola s hamburškim tablicama, u blizini autobuske stanice u Solunu. U slučaju mladog Avganistanca ovog puta pravi ustupak. Jer kad on koristi reč "game", onda ne misli na sport.

Taj engleski izraz ovde znači: pokušaj prelaska granice prema Severnoj Makedoniji ili Albaniji. On dobija tablete sa kojima će kasnije krenuti na put, piše Deutsche Welle.

- Solun je tranzitni grad. Niko ovde ne želi da ostane. Granice nisu daleko - objašnjava Hansen. I zbog toga je četvrt oko autobuske stanice sastajalište izbeglica koje žele dalje. Uglavnom imaju posla sa žuljevima i upaljenim ubodima insekata.

 

- U lošim higijenskim uslovima žuljevi i ubodi insekata mogu vrlo brzo da postanu ozbiljan problem - kaže ova medicinska sestra.

Pre nekoliko nedelja izbeglice su počele da se prebacuju iz pretrpanih hotspotova na Samosu i Lezbosu u manje kampove na severu Grčke. To nije ništa novo, to se radi još od 2016., objašnjava advokat Vasilis Čronopulos: - To je apsolutno nužno iz humanitarnih razloga. Ali i kampovi u unutrašnjosti zemlje su već na rubu kapaciteta.

- S velikim brojem izbeglica koje su došle u Grčku ovoga leta smo praktično ponovo kod brojki iz 2016. - upućuje Čronopulos. A tu je još jedan problem: - Uslovi u kampovima nisu dobri. I postavlja se pitanje, jesu li prikladni za nadolazeću zimu.

Advokat ukazuje na činjenicu da je situacija u kojoj se nalaze izbeglice opšte neizvesna: - Oni imaju osećaj da su u slepoj ulici.

Grčki sistem im, kaže on, doduše, daje određenu podršku, ali se ipak osećaju prepušteni sami sebi.

Za Rosu Hansen se postavlja pitanje je li ta podrška adekvatna. Od jula je u Atini na vlasti konzervativna vlada. Već u predizbornoj kampanji je novi premijer Kirijakos Micotakis obećao da će pooštriti tretman izbeglica i čini se, barem na prvi pogled, da namerava da održi reč.

- Otkad je Micotakis na vlasti izbeglice više ne dobijaju broj socijalnog osiguranja (AMKA) - objašnjava Hansen.

Pre su, ukazuje, s tim brojem imali pravo na besplatno zdravstveno osiguranje. Sada im je to pravo oduzeto i to je protivzakonito, tvrdi nemačka medicinska sestra. I još nešto uočava: - Od smene na vlasti nam više zlostavljanih migranata dolazi i traži medicinsku pomoć. Mnoge izbeglice se žale na policijsko nasilje, pa i grčkih snaga bezbednosti.

Trenutno u Grčku dolaze pre svega mladi muškarci bez porodica. Oni stižu iz Avganistana, Pakistana, Iraka, Sirije, ali i Severne Afrike. To su migranti koje niko ne želi i koje i u Nemačkoj vide kao pretnju. Rosa Hansen nema problema sa njima, iako ova majka dvoje dece ima razumevanja za ljude koji se boje. Ona zna nekoliko reči arapskog i persijskog i sa njima smiruje situaciju kada dođe do prepirki. Mešavinom strogosti i majčinske brige ona je stvorila autoritet.

Ali ne osećaju se samo izbeglice prepuštene same sebi, već i mnogi Grci. Pre nekoliko dana su stanovnici malog sela Vrasna Paralija na severu Grčke postavili barikade. Ovde živi i Sultana Kluck, Grkinja koja je preko 40 godina živela u Štutgartu: - Naše selo ima 100 stanovnika, a u njemu živi 1.500 izbeglica. Sada su hteli da nam dovedu autobusima još 2.000 izbeglica.

Priča da je situacija u selu napeta i da ona ima razumevanja za ljude u nevolji, ali da ovako ne ide dalje.

Sultana Kluck, međutim, odbija da govori o eksalaciji. Mnogi u Vrasni Paraliji imaju dobar odnos sa izbeglicama, kaže:

- Mi smo donirali odeću, hranu i bicikle. I otvorili smo prodavnicu sa halal proizvodima. Ali u selo su prestali dolaziti turisti. Nekoliko vlasnika hotela je, priča Sultana, stavilo u džep pola miliona evra da u svoje objekte trajno smesti izbeglice, a u druge hotele više niko ne dolazi. "Pa ne mogu sve izbeglice ostati u Grčkoj", kaže ona.

To mišljenje deli i premijer Kirijakos Micotakis. Uskoro bi trebao da bude usvojen zakon o reformiranju prava na azil. Premijer je obećao da bi procedura obrade zahteva za azil trebala biti ubrzana. Svaki zahtev bi i sada trebao da bude obrađen u roku od šest meseci, ali mnogi tražitelji azila čekaju i po dve godine. Prema sporazumu između EU i Turske bi svi tražitelji azila kojima je zahtev odbijen trebali da budu vraćeni u Tursku.

Advokat Vasilis Čronopulos tvrdi da Atina zakone o azilu želi da pooštri i na papiru i u praksi, ali on se boji da bi to moglo da izazove suprotni efekt od željenog: - U pravilu se procedure usporavaju kad se u njih uvode novi radni procesi. Pored zahteva koji su na drugoj instanci, agencije su trenutno suočene s 90.000 novih zahtjeva. Nema puno smisla razmišljati o brzini automobila koji voziš, ako stojiš u zastoju."

I san o sporazumu s Turskom koji će rešiti sve probleme je već odsanjan. Strašilo, slikovit je Čronopulos, straši ptice samo dok se one na njega ne naviknu: - Ovaj sporazum je prestao da funkcioniše nakon tri i po godine. Izbeglice znaju šta ih čeka, zaključuje, i uprkos tome dolaze.

Rosa Hansen to potvrđuje. Njoj po lekarsku pomoć dolaze svakog dana nove izbeglice na putu u zapadnu Evropu. Ton među njima je, kaže, postao grublji, raspoloženje napeto. Za "mamu Rosu" je to posledica neizvesnosti koja vlada dok se čeka rešenje iz EU.

BONUS VIDEO: Oteta maloletna deca Slavice Burmazović vratila su se u Srbiju!