"Ne mogu više da ćutim, evo šta stvarno jedete"

Naime, Milana i njen bivši dečko su dugo vremena radili kao kuvari, odnosno pekari u restoranima po Beogradu i Pančevu, gde su zaticali neverovatne uslove u kojima se specijaliteti prave.

Ona je rekla kako nije neobično da se redovno bore sa bubašvabama i pacovima na mestima gde se sprema hrana, te da gazde ovih objekata ne mare za higijenske uslove dok god im dobro ide prodaja.

Milana je svoje iskustvo prenela i studentima svih beogradskih univerziteta, koji su se bunili na kvalitet hrane u menzama, te je htela da im približi zbog čega je to tako.

„Strpljivo sam ćutala do sada, ali ne mogu, moram da prokomentarišem nešto u vezi sa ovom kritikom na račun menze. Imala sam to zadovoljstvo da jedan period života radim u pekarama, a otprilike u isto vreme (sve je to bilo pre 3-4-5 godina) moj bivši momak je radio u nekoliko restorana kao kuvar. Pobegli smo iz te industrije i on i ja glavom bez obzira, a evo i zašto:

Ti bureci od 100 dinara i pice od 120 koje kupujete u pekari uglavnom se proizvode u prostorijama po kojima bubašvabe gamižu doslovno u rojevima, a protrči tu i tamo neki miš, pa i pacov.

Radila sam u pekari u kojoj počneš da praviš sendviče (oni fini „posni“ i slični sendviči u celofanu koji koštaju preko 100 dinara) i ako ti uđe mušterija i moraš te napola spremljene sendviče da ostaviš na 5 minuta, kada se vratiš, po njima gmiže 10-ak bubašvaba.

Ono što se uradi u takvoj situaciji je da rukom rasteraš bubašvabe, završiš sendvič i fino ga uviješ u celofan. Svaki hleb, kifla i ostalo što padne na pod uredno se vraća na policu. One pečurke na pici se nikada ne peru pre upotrebe (a ja se pitala zašto sve devojke koje rade u pekari imaju crne nokte – ne, ta prljavština ne može da se spere).

Radila sam u četiri pekare u Pančevu, u tri je situacija bila ovakva, samo su u jednoj bili pristojni higijenski uslovi. A znate zašto? Zato što su imali malu proizvodnju, samo nekoliko vreća sa brašnom. Tamo gde ima puno brašna ima i bubašvaba i pacova i dezinsekcije i deratizacije ne pomažu mnogo.

(Uvek se setim jednog starijeg pekara iz Leskovca kada je pričao kako je ujutru zatekao „pacova kako hoda po testu ko čovek“. Kada sam ga pitala da li je svuda tako rekao je „da, apsolutno, na 100% mesta gde sam radio“, a čovek je bio pred penzijom).

Mislila sam da je u restoranima bolje, naročito po Beogradu, ali ne. Moj dečko je radio u jednom ekskluzivnom restoranu i sećam se kada sam ga zvala i kada je on sav rastrojen rekao kako je seo da zapali cigaretu jer ga je mnogo uznemirio prizor tri pacova koja su odjednom protrčala kroz kuhinju. (Do tada su se pojavljali individualno).

Radio je u još nekim restoranima, od kojih je jedan bio sa tradicijom od 30-ak godina. Savetovao me je od srca da nikada ne jedem tamo, jer se namirnice čuvaju na neadekvatan način (stoji oljušten krompir u vodi u frižideru po 2 dana, domaćice znaju kako to onda može da izgleda, ništa ne sme da se baci da se gazda ne baci u trošak), služe suhomesnate proizvode sa isteklim rokom i tako dalje.

Dakle, mislim da sam bila dovoljno slikovita. Nisam radila u kuhinji studentske menze niti poznajem nekoga ko jeste, ali taj moj bivši je bio kratko na zameni u kuhinji „Dečja radost“ (predškolske ustanove) i tamo je stvarno sve po P.S-u.

E sad, kada vi odete u restoran i kuvar spremi jelo za vas dvoje- troje, naravno da će zakamuflirati sve, spakovati u porcelanski tanjir i uzeti vam 40 evra (30, 20 – koliko već, nisam dugo jela u restoranu).

Pomislite za koliko studenata se kuva u menzi, pa sledeći put kada naiđete na jabuku koja je prezrela ili trula iznutra, razmislite da li je racionalno očekivati da se to ne dešava. Setite se priče o sendviču i bubašvabi kad vam dođe da uđete u pekaru. Uštedećete pare i popraviti liniju“, završila je devojka.