Monstruozni zločini prikazani u filmu "Dara iz Jasenovca" samo su senka onoga što se zaista dešavalo: Terali su majke da slušaju vriske umiruće dece
U filmu „Dara iz Jasenovca“ publika je mogla da vidi deo stradanja kakvo su svakodnevno preživljavale žrtve bolesnih ustaških monstruma. Nažalost, svedočenja žrtava govore nam da je stvarnost bila još gora
Muzej Jasenovca
Posebno umobolni zločini dešavali su se u izdvojenim jedinicama logora, formiranim za mučenje i ubijanje dece i to su bili jedini logori za decu u svetu.
O krvoločnom i bolesnom ophođenju ustaša prema srpskoj deci u njima ima dosta podataka, a među najznačajnijim su svedočenja žrtava koje su teror uspele da prežive. Svi oni govore isto - scene koje su gledali u logoru zauvek su im ostale pred očima.
Kako kažu, u logore je svakodnevno dovođeno po nekoliko hiljada ljudi, a već na ulazu, deca su oduzimana od majki pod izgovorom da će ih smestiti u domove, dok su, u stvari, postepeno likvidirana.
- Prilikom oduzimanja dece od majki, deca su se grčevito držala i stiskala uz svoje matere i svi su vrištali. Samo odojčadi je bilo oko 2.000, a kada su otrgnuti od majki, ostavljeni su da celu noć leže bespomoćno na goloj livadi. Zatvorenicama je naređeno da decu okupaju, a onda su ih golu i mokru odneli u sobu i ostavili na mokrom podu, bez hrane i vode - svedočila je kasnije jedna od preživelih žena.
Kako je opisala, tada je zločinac Ante Vrban naredio da se sva deca odnesu u jednu sobu, u zgradu do kule, gde su im majke bile zatvorene.
- Majke su slušale vrisak svoje dece. Mi smo morali da prenosimo decu u tu sobu. U sobu je nagomilano dece do metar i po visine i mi smo morali da po toj deci gazimo. Jednom detetu se pomolila ruka i noga kroz otvor, i ja sam rekla Vrbanu da ne mogu ući unutra, a on mi je na to odgovorio: „Pa šta, gurni ga, nije ga tvoja majka rodila“. Kada ja to nisam htela učiniti, on je gurnuo i detinja se noga sasvim razmrskala. Zatim je Vrban zgrabio dete za zdravu nogu i lupio ga o zid, a dete se nije ni pomaklo, ostalo je na mestu mrtvo. Od podneva do mrkle noći, mi smo donosili decu u sobu, gazili po njima, često po mrtvima. Na kraju je Vrban pustio ciklon i završio svoje krvavo delo - stoji u svedočanstvu.
Jedno od preživele dece logoraša je Smilja Tišma, najstarija poslanica Skupštine Srbije. Kako kaže, pamti svaki dan logorovanja.
- Nas je bilo jako puno dece u tom logoru, tamo sam provela 18 meseci. Spavali smo na zemlji. To je strašan pečat, da dođu ljudi bez ikakvog povoda, naoružani, i da vas, ni krive ni dužne, ubijaju i isteruju. One koji ne žele da krenu, ubijaju na licu mesta. Muka mi je i dalje - rekla je ona za „Alo!“.
Gledala je film „Dara iz Jasenovca“. Kaže da je dobro što je snimljen, ali da je istina mnogo gora.
- Dobro je što je film napravljen, da čuje šira svetska javnost, da čuju o stradanju Srba. Mnogo se malo govorilo o tome. Drago mi je što je sada izbila istina, jer ljudi ne znaju koliko je to strašno. Bilo je mnogo gore, ja sam film gledala i žao mi je što ne može da se prikaže na ekranu sve što se dešavalo, jer nema tih scena koje mogu da dočaraju tolike strahote - zaključila je Tišma.
Smrt bolja od života
Logor Jastrebarsko su vodile su rimokatoličke časne sestre „milosrdnice“, a na njihovom čelu bila je časna sestra Barta Pulherija. Zločini tih sestara ogledali su se i tokom verske nastave, tokom koje je svaki propust kažnjavan premlaćivanjem dece ili korišćenjem specijalne vrste kazne pod nazivom „krampus“.
- Kada bi dete, na primer, bilo pospano, jer se sa nastavom kretalo u zoru, časna sestra upućivala je svu decu na kažnjavanje, bez obzira na to da li su ona učestvovala u prekršaju. Tada bi ih odvodili na tavan, gde je vladao mrkli mrak. Zatim bi se pred prestravljenom decom pojavljivao ustaški vojnik prerušen u đavola, koji bi decu prvo prepadao, a zatim kretao da vitla teškim gvozdenim lancem, nasumično udarajući decu. Nakon toga, mnogo dece bi ostajalo na mestu mrtvo, a preživeli bi ostajali trajno osakaćeni - stoji u jednom od svedočanstava iz Jastebarskog.
Mučilišta i ćelije za klanje
U stratištu Kula smrti postojalo je specijalno mučilište. U ćelijama za klanje urađeni su posebni odvodi krvi poklanih. Ubijani su i gasom, udaranjem maljevima, šipkama, udaranjem o pod ili zid, kao i prebijanjem, kamenovanjem, gaženjem, a često su žrtve terane da se ubijaju međusobno.
Činjenice
Prema izvršenim procenama, samo u logoru Stara Gradiška je od 1941. do 1945. umrlo ili ubijeno 75.000 žena i dece. SUBNOR Stara Gradiška tvrdi da je u logoru stradalo preko 80 hiljada žrtava. Zločine su sprovodile nemačke i nekoliko ženskih ustaških jedinica.
Pročitajte još: