Milica je na svadbu pozvala 250 ljudi, a došlo je samo 100. Kada je saznala zašto VRIŠTALA JE

"Moj sada suprug i ja odlučili smo da se venčamo u gradu iz kojeg je on rodom. To je jedno malo mesto u Republici Srpskoj, između Trebinja i Gacka. Ja sam, inače, iz Užica.

U tom gradiću smo sve pripremili i bila sam baš srećna. Moja familija iz Užica će doći tu, a njegovi svakako tamo žive. Obezbedili smo im svima smeštaj, roditelji su se baš radovali našem braku i proslavi.

Pozvali smo oko 250 ljudi, moje rodbine i njegove. On u suštini ima mnogo rodbine, ali svi su u inostranstvu, pa taj deo koji je u Srpskoj je trebalo da dođe, što nije malo. Kad se skupe stričevi, ujaci, dede, tetke... Međutim, onda sam saznala da neće baš svi doći, iako se tamo svadbe ne propuštaju niti se iko ustručava niti žali novac.

Tri smrtna slučaja. Skoro cela njegova familija je u žalosti i nisu nikako mogli da dođu da se vesele, već su bili u fazonu da nose crninu. Umro je jedan deda i jedan rođak. A nekoliko meseci ranije i rođaka.

Ja sam poludela i bila sam jako tužna. Prvo jer niko nije predložio da odložimo svadbu, drugo jer su predložili da dođu, ali da se ne vesele, što je sumanuto.

Ja nisam želela da na svoj najsrećniji dan svakog momenta kad pogledam u goste znam da su tužni jer su sahranili rodbinu.

Na sve to, tamo se GODINU DANA NOSI CRNINA, pa neki čak i leti nose duge, crne majice, u kojim se kuvaju. Posebno se odnosi na žene ma u kojim godinama da, recimo, ostanu bez oca.

Bukvalno sam vrisnula od nervoze kad sam čula da neće doći, čuo se moj jauk do Užica, a bogami, čulo ga je i celo Užice.

 Možda nemam prava da mi bude krivo, ali stvarno, stvarno... zar ne treba da gledamo napred a ne unazad? Zar da se okrećemo u crno i ka crnilu umesto da se radujemo najvećoj radosti - braku, deci...

Šta znam, oni su svi jako bliski, mom mužu je bilo neprijatno, ja sam ga razuverila i na kraju smo finu zabavu priredili. Ipak, nikad neću prestati da se čudim i da pamtim"