Marijinom sinu je Albanac stavio nož pod grkljan, a ona mu prkosno odgovorila "Kolji, ja ću još da rodim!"

Ljubav, koja ne poznaje granice, stege i pravila, pre 27 godina je iz rodnog Pančeva, tada mlađanu Mariju, dovela na Kosovo ravno, u selo Grace kod Vučitrna. Manjina, kako je zbog crnogorskog porekla prozvaše u selu, oseti da upravo ovde pripada i da će tu sviti svoje porodično gnezdo. Marija ni u najcrnjim mislima nije mogla da nasluti da će doći dan kada će baš ona, svojim i životom dece, koju je izrađala u braku sa Radovanom Petrovićem, braniti gnezdo od albanskih komšija.

Bilo je čak devet pokušaja od strane ekstremista da se porodično gnezdo Petrovića uništi, a oni nateraju da napuste svoje ognjište. Jedne godine im je spaljeno seno i čitava letina od četiri hiljada bala deteline, koju su s mukom sakupljali sa svojih livada. Petrovići žive od svoje zemlje koju obrađuju ili tuđe koju uzimaju pod zakup. Glava porodice, Radovan, prima minimalac, dok stariji sin Miloš, koji je oženjen i ima ćerkicu, radi pri manastiru Gračanica. Svi žive pod jednim krovom.

- Dok svi oko nas prodaju, mi zemlju kupujemo, ne bi li se nekako odbranili da nas Albanci potpuno ne okruže.

- Ali, ovaj moj čovek i ja kupujemo srpsku zemlju, skoro su nam se zbog toga smejali, neku tamo u katastru u opštini Vučitrn jer ne prođe mnogo, a eto ti mene i muža kod njih sa papirima da prenosimo zemlju na sebe.

Za ovih 19 godina u okupaciji, Manjini je, kako kaže, prešlo preko glave više nego nekome za čitav životni vek.

- Tog 17. marta smo preživeli pakao. Tada mi je naočigled dece na kućnom pragu svekar bio ranjen - priča Marija i rukom pokazuje mesto gde je zatekla svekra kako leži u lokvi krvi. Ko je pucao na Marijinog svekra, koji se pre nekoliko godina upokojio, nikada nije utvrđeno.

- Nije prošlo mesec dana zapalili su nam seno i slamu oko kuće. Palili su nam i krov na kući, ali nisu nas naterali da odstupimo sa kućnog praga - ističe ponosno Manjina.

- Poslala sam Miljana da odveže kravu koja se napasala iza kuće, a Albanac ga je uhvatio i stavio mu nož ispod grla. Prišla sam i molila ga i kumila da mi pusti dete, a kravu da uzme. On je rekao da neće kravu, već da hoće dete da mi zakolje - priča Manjina a u očima joj tinja bes i prkos kao da priča o događaju koji se juče zbio.

- Noge su mi klecale od straha, ali nisam dala da me primeti, stegla sam srce i rekla: "Kolji, ja ću još da rodim!"

 

Albanac koji je i dalje držao nož pod grlom uplašenog sedamnaestogodišnjaka tada se trže, gurnu dečaka na zemlju i reče na albanskom:

- Gruje, ti je krejt budolla! (Ženo, ti si potpuno luda!) Pustio mi je sina, a ja sam posle toga rodila još dva ćerke, nastavlja priču Manjina, dok se u njenom glasu mogao osetiti i ponos i prkos.

- Znao je on da se ja ne šalim, nastavlja istim tonom, znao je on da sam ja Crnogorka i da ću roditi ko će da sveti!

- Mi smo sa snašom već stigli kod kuće i čekamo da stigne i mladoženja pa da obavimo običaje naše, da snaša baci sito na krov od kuće i da zaigramo i zapevamo - priča Marija, sada, kada se sve srećno završilo kroz smeh.

Uto utrča prvi komšija Albanac u dvorište i javi da su i mladoženja i ostatak svatova privedeni u policijsku stanicu u Prištini.

- I Boga mi tada nam je taj komšija mnogo pomogao, tada smo svi platili po 40 evra za svakog privedenog svata da bi ih tzv. kosovska policija pustila - priseća se Marija. Taman kad je mladoženja sa ostatkom svatova stigao kući, te poče veselje i kolo da se igra u avliji, dogodilo se ono što niko nije očekivao. Radovan, srećan što mu je snaja došla u kuću, izvadi pušku i opali iz nje.

U trenutku su se u dvorištu stvorili i specijalci i Rosu policija i tzv. kosovska policija. Dok jedni privode domaćina, drugi traže čaure od ispaljenih metaka, muzika stala, svatovi ćute.

Manjina tada izlazi na sred avlije i glasno uzviknu:

- Policija neka radi svoj posao. Gosti, veselte se, muzika, sviraj: Srpska se truba s Kosova čuje! - priča kroz smeh Marija i priseća se da je muž tu noći proveo u pritvoru u Prištini, ali da svadba nije prekinuta.

- Pevali smo, pili i veselili se do zore, nisam dala gostima da odu, niti da se veselje pokvari - priča Marija.

 Sada, dvadesetu godinu od rata, Marija kaže da više ne može da prepozna ni ljude iz sela, niti je selo ono što je nekada bilo. Kaže da su mnogi otišli, neki u potrazi za poslom, neki jer nisu mogli da izdrže život u okruženju i pod stalnim strahom.