Marija je bila u 7 mesecu, muž joj je umro na rukama, počela je da vrišti, a onda su joj rekli da je i beba od 11 meseci mrtva

Vreme prolazi a rana na srcu ne zaceljuje. Ovako je 2015. godine započela priču Marija Tošović (40) iz Merdara kod Kuršumlije, kojoj je u noći između 10. i 11. aprila 1999. NATO ubio jedanaestomesečnu ćerku Bojanu i muža Božinu (29). 

Marija je tada bila u sedmom mesecu trudnoće i iako je bila teško povređena uspela je da održi trudnoću i 17. juna rodi ćerku Anđelku. 

 - Naša kuća se nalazila na samoj, kako se sada kaže, administrativnoj liniji. Te večeri smo legli ranije kako bi sutradan poranili da dočekamo Vaskrs. Malo pre ponoći začuli smo neku tutnjavu i shvatili da je u blizini pala bomba. Skočili smo iz kreveta i sišli u podrum. Sedeli smo u tišini sa zebnjom, dok je oko nas sve tutnjalo od, kako sam kasnije saznala, kasetnih bombi. Tada je grunulo. Kad sam se osvestila shvatila sam da je bomba (tomahavk) direktno pogodila našu kuću i da smo zatrpani. Kao u snu čula sam muža kako me doziva. Videla sam ga zatrpanog podrumskim kamenjen i gredama. Pored njega ležala je Bojana- priseća se strašnog događaja Marija.

Strašnu eksploziju čuli su Marijini roditelji i brat, čija je kuća u blizini. Dotrčali su i iz potpuno srušene kuće prvo izvukli Bojanu, koja je već bila mrtva, i dali je Marijinoj majci. Otac Savo i brat Mirko su golim rukama otkopali Mariju i Božinu. Pod kišom kasetnih bombi odneli su ih na put ispod nadvožnjaka, kako bi koliko-toliko bio zaštićeni od bombi.

Tešku povređenu Mariju prebacili u Kuršumliju, pa u bolnicu u Prokuplju. Dugo se lečila, ostali su brojni ožiljci po celom telu ali, kako kaže, najveći i najteži na duši.

Deset godina nije otišla na mesto tragedije

Marija danas živi u novoj kući u Merdaru koju joj je izgradila država odmah posle bombardovanja. Dobila je i posao u mesnoj kancelariji.

-Kuća u kojoj smo živeli više ne postoji. Punih deset godina nisam mogla da odem da zapalim sveću. Nisam imala snage. Sada idem redovno svakog Uskrsa. Zapalim sveću i isplačem se. Godine su prošle ali bol nije, i neće nikad - priča Marija.