Kavčićevo rešenje za lako rešiv problem je zatiranje tržišta!

Slaviša Tasić ocenio je da "besplatni" udžbenici koje je objavio Aleksandar Kavčić zapravo itekako skupo koštaju. Njegove komentare prenosimo u celini.

Filantrop Aleksandar Kavčić traži da udžbenici budu besplatni. Zato je kupio od Zavoda za udžbenike na hiljade primeraka, a Zavod mu zauzvrat dozvolio da pdf formate tih knjiga postavi na sajt. Šta ugovor tačno kaže, šta se može staviti na sajt i kako su pokrivena autorska prava pisaca udžbenika ne znamo, jer ugovor između jednog javnog preduzeća i jedne fondacije koja se bori za javno dobro, nije dostupan javnosti.

Saberi-oduzmi, većina đaka može da prođe sa 5-10 hiljada dinara godišnje za udžbenike. Polovni koštaju oko 5 hiljada, tipičan komplet novih oko 15, što ako ih na kraju godine prodate izađe na 10.

Prosečna godišnja plata u Srbiji je 730 hiljada. Prosečan komplet knjiga košta blizu 1% jedne prosečne neto plate, ili 2% jedne minimalne zarade na godišnjem nivou.

Ne želim da kažem da je roditeljima lako. Ali udžbenici su tu samo mali deo problema. Socijalno ugroženi učenici svakako dobijaju besplatne knjige. Za sve druge, deca koštaju puno, ali su garderoba, prevoz, telefoni, zabava, ekskurzije, mnogo veći trošak. Ipak, mimo svake računice, cena udžbenika je dobila status gorućeg nacionalnog pitanja.

Kako Fondacija Kavčić rešava to pitanje?

Znate kako ekonomisti kažu da ništa nije besplatno. Besplatnih udžbenika nema, jer neko to na kraju plati. Ovo nije to.

Kavčić ne traži da neko drugi, država ili fondacija plate udžbenike. Tako nešto bi imalo smisla. Većina fondacija tome i služi, one pomažu ljudima direktno. Tražiti od države da plaća za udžbenike, kad već plaća za sve drugo u školstvu, takođe ima nekog smisla. Ali suština Kavčićeve inicijative nije da se deci obezbede kvalitetni udžbenici, već da se tržište udžbenika digne u vazduh. Plan je da državni Zavod postane glavni ili jedini izdavač, a da se to postigne roditeljskim pritiscima na škole i nastavnike da biraju baš te udžbenike.

Sve ovo meni izgleda kao arbitrarna opsesija nečim što nije gorući problem, a zatim i nelogično rešenje za taj problem.

Zašto onda Kavčićeva inicijativa nailazi na toliku podršku – najglasniju među ljudima kojima uopšte nije problem priuštiti udžbenike – i zašto ja ovde rizikujem da me nazovete botom ili ne daj Bože otkažete pretplatu?

Kavčićeva retorika je popularna jer ima milozvučne socijalističke tonove. Izdavači su kompanije koje tu nešto profitiraju. Vlada kartel, iako je tržište ograničeno jedino državnom voljom da odobri ili ne odobri neke udžbenike, pa ako hoćemo veću konkurenciju prvo se treba obratiti državi. „Čim udžbenik dobije odobrenje ministarstva, cena skače“, kaže Kavčić i time sam potvrđuje, ali ne razume, da cenu podiže državno ograničenje a ne kartelski dogovor.

Onda imamo i milozvučne nacionalističke tonove. Nemačka firma zarađuje na našoj deci, a malo socijalizma i malo nacionalizma je dobitna kombinacija kojom privlačite tipove poput Malagurskog za saveznike (i naravno, snimili su film, počne horor muzika kad se pomene Klett).

Kada pogodite pravu ideološku notu onda možete da neosnovano optužujete i vređate i za to dobijate aplauze. Kavčić u intervjuima govori da su nastavnici i direktori škola agenti stranih izdavačkih kuća. Rade na procenat – kaže on – dobijaju ih od udžbenika, ekskurzija, od kejtering službi za užinu, izdaju sportske sale. Ovo su teške optužbe. Deco, slušajte nastavnike, ali to su vam sve podmićeni agenti.

Kavčićevo rešenje za ovu opštu korupciju, međutim, nisu ni policija, ni tužbe. Nije čak ni raskrinkavanje konkretnih počinilaca, iako nam hrabrih istraživačkih novinara ne manjka.

Rešenje je državni monopol. „Liberalizacija je uticala na pojavu korupcije… Ja zagovaram ideju da Zavod za udžbenike postane javni servis. Slično kao RTS.“ Imamo dakle masovnu korupciju koju nismo dokumentovali, a rešićemo je monopolizacijom udžbenika u jedno javno preduzeće. Jer u državi i javnim preduzećima nema korupcije.

Uopšte nije bitno da li je Kavčić dobronameran. Verujem da jeste, ali ovo ne bi bio prvi put da idealisti i dobrotvori iz najboljih namera nešto upropaste. Za jedan relativno sporedan problem kućnog budžeta, za problem koji se može rešavati direktno, pomaganjem deci i roditeljima, njegovo rešenje je zatiranje tržišta kroz koje nekoliko domaćih i stranih izdavača sasvim lepo unapređuje udžbenike. Sredstvo kojim se služi je podrivanje ugleda prosvetnih radnika među decom i roditeljima, blanko optužbama za korupciju i krivična dela. A krajnji cilj, jačanje državnog monopola u školstvu koji tek što je malo olabavio.

Ovi besplatni udžbenici već sada mnogo koštaju.