Karađorđe Petrović je jednom varkom posle tri veka opkupacije oslobodio Beograd

 

Na današnji dan, navršava se 213 godina od kada su srpski ustanici pod vođstvom Karađorđa Petrovića na Svetog Andreja Prvozvanog (30. novembar po starom) posle tri veka pošto ga je u leto 1521.  osvojila vojska sultana Sulejmana Veličanstvenog, oslobođen je Beograd od turske vlasti. 

Upad srpskih ustanika u Beogradsku tvrđavu otvorio je put tolikoj želji srpskog naroda da se oslobodi turskog jarma pod koji je Srbija potpala posle pada Srpske despotovine 1459. 

Karađorđe je za napad na Beogradsku tvrđavu okupio 25.000 ustanika, koji su imali podršku 40 topova, dok na Kalemegdanskoj tvrđavi nalazio se brjan turski garnizon sa čak 300 topova. Karađorđe je zamsilo napad kao direktni udar na sve beogradske kapije, pošto upad bočno zbog iskopanih rovova je bilo nemoguće. Ono na šta je vođa srpskih ustanika računao bio je faktor iznenađenja: "napasti pre svitanja kad posade savlada umor. U napadu ne krostiti vatreno oružje, kupure, kremenjače nego isključivo jatagane i sekire. 

Za napad na kapije beogradske tvrđave Karađorđe je angažovao po jednog velikaša: Miloje Petrović Trnavac sa ustanicima napao je Sava-kapiju, koja se nekad nalazila kod današnjih Velikih Stepenica. Knez Sima Marković napao je Varoš kapiju koja se nekad nalazila na današnjem Kosančićevom vencu.

Za napad na Stabol- kapiju ujedno glavni ulaz u Beograd sa Carigradskog druma angažovan je Vasa Čarapić. Za mlađe generacije čuvena Stambol kapija nalazila se na mestu gde danas stoji Narodno pozorište.

 

Stanoje Glavaš i Vule Kolarac sa svojim momcima i harambašama udarili su na Vidin-kapiju koja se nalazi u današnjoj Dušanovoj ulici. Karađorđe je svoj logor uredio na današnjem Tašmajdanu, dok na potezu gde je danas Careva ćuprija nalazio se Milan Obrenović sa Rudničanima.

Najvažniji zadatak u napadu na Beograd imao je Uzun Mirko Apostolović. On je sa još petoricom saboraca uspeo da se neopaženo prebaci preko gradskih zidina u blizini Sava kapije. Međutim turska patrola koja je slučajno naišla ih je primetila. Međutim, opet jedna varka sa pozivom da ide patrola Uzun-bega, spasila je čitavu stvar od propasti. Ustanici koji su bila unutar gradskih zidina pohitali su ka Sava-kapiji savladali polusanjivu stražu i otvorili vrata. Ustanicu su pohrlili i tim čine počeo je Karađođevo zauzimanje Beograda. Na ruku ustanika išlo je i to što je upravo na dan napada padao i islamski praznik Bajram zbog čega je vojska bila opuštenija mnogo. Kad su odjeknuli prvi pucnji iz pušaka i kubura i detonacije topovske đuladi turska vojska je zatečena. Nastao je haos i pometnja u samoj tvrđavi. Karađorđevi ustanici su brzo u munjevitom jurišu zauzeli donji grad zarobivši oko 70 Turaka, 22 topa i gomilu pušaka i kubura. 

 

U jurišu smrtno je stradao Vasa Čarapić. Njegove poslednje reči bile su: "Ne bojte se! Eno peva Čamdžija!" s čime je želeo da ohrabri saborce da istraju u napadu. Naime, Čamdžija je je bio muškarac koji je za novac prevzio ljude preko Save. Pre napada zakleo se da će on prvi upasti i osvojiti Beograd. Uspeo je u tome kod današnje zgrade gde se nalazio restoran Ruski car. Predanje koje postoji kaže da je povikao: "Hej braćo Srbi, krila sokolova k meni, k meni, ja sam na jendeku!" Navono je čak kad ga je ugledao na zidu Karađorđeve povikao: "E, sverova Milosav, po duši ga. Juriš, junaci, i mi da ne budemo poslednji".

Bitka za Beograd završena je oko podneva 13. decembra 1806. U napadu je poginulo 300 Turaka i 54 ustanika. Karađorđe i ustanici uspeli su da osvoje kompletni doni grad, ali ne i samu tvrđavu. Opsada je nastavljena sve do 8. januara 1807. kad su je Turci predali u srpske ruke. Ubrzo Beograd postaje središte ustaničke Srbije sve dok ga 1813. godine Turci posle propasti Prvog srpskog ustanka i bekstva "Vožda" preko Save u Austro-Ugarsku i kasnije u Rusiju nisu kompletno ponovo zauzeli Beograd i svirepo se osvetili zatečenom srpskom življu u samom gradu.