Kada je čula šta sve treba da uradi, zgrozila se za ceo život!

Pored raznih običaja kojima se mi Srbi služimo, postoji jedan koji je samo kod nas ustaljen, a to je iznošenje hrane na grobove. Posle smrti, kada se osoba koja je umrla sahrani, stari srpski običaj nalaže da treba da se nešto pojede i popije za dušu pokojnika. I zbog toga, uvek kada se ide na groblje ponese se neka hrana, piće i cigarete koje se ostave na ploči ili pored groba.

Kada je došla u Srbiju kako bi organizovala sahrana, susrela se sa nizom običaja za koje nije znala. Sve joj je bilo zanimljivo, osim toga da se pokojnicima nose hrana i piće. Kada su joj meštani saopštili šta sve treba da uradin nakon smrti svoje rođake, zamalo se nije srušila. Odlučila je da prihvati te naše običaje samo ovaj put, kako ne bi ispala nekulturna, ali znala je da to neće nastaviti da radi.

Parastos

Parastos se održava u četrdeseti dan, a narodni običaj je da se male količine hrane i pića iznose na groblje. To bi trebalo da budu simbolične količine, međutim, u nekim krajevima Srbije se na grobovima ovom prilikom priređuju prave gozbe. Srpska pravoslavna crkva ovo ne prihvata i ne priznaje kao pravoslavni običaj.

Posle pomena mogu se pozvati prisutni da dođu bivšoj pokojnikovoj kući, ali se pozivu odazivaju kumovi i najintimniji prijatelji. Ako se pomen održava u hramu, sve se priprema kao i za pomen na grobu. Hrana se ne unosi u hram. Kad je u pitanju spremanje hrane, potrebno je naglasiti da jela, ako se već spremaju u vreme mrsa, moraju biti mrsna, a u vreme posta – posna. To se odnosi na hranu koja se priprema za sahranu i parastose.

Kod Rusa drugačije

U Rusiji se iznošenje hrane na grob smatralo velikim svetogrđem, jer su za nas hrišćane groblja svetilišta. Hrana se može videti isključivo na Zadušnicama, i to posle parastosa koji se obavlja u hramu. Nakon tog parastosa se narod okupi u trpezariji manastira ili crkve i svako donese ponešto od hrane, čime se posluže uz sećanje na bližnje.