Junakova strela
Ime kosovskog junaka Miloša Obilića, čiji se smeli upad u turske redove i ubistvo sultana pretočilo u legendu, nigde nije više spominjano negoli u okolini Manastira Tumana.
Alo!
Narod nastanak i ime manastira, već vekovima nedeljivo vezuje za njegovo ime. Predanje, koje vremenom ne bledi, već biva sve snažnije, veli da nekom prilikom loveći po gustim šumama, u svome vlastelinstvu, Miloš, na šum iz obližnjeg ševara ustreli neku životinju.
Pošavši krvavim tragom, da stigne ulov, a misleći da se radi o srni, nemalo se začudi, kada naiđe na teško ranjenog starca, proslavljenog i nadaleko čuvenog pustinjaka Zosima.
Videvši podvižnika na samrti, vojvoda Miloš, duboko potresen i ožalošćen što nehotice ustreli čoveka Božijeg, pohita da starca
ponese ka svome dvoru, da pokuša da mu izvida ranu. Kako je strela bila jako odapeta i otrovom natopljena, svetac radujući se susretu sa Gospodom, praštajući od srca, zamoli Miloša da ga posle kratkog puta spusti na zemlju rekavši „tu mani“. I potom u miru usnu u Gospodu.
Prolivši bujicu suza i gorko se kajući za nehotičnu smrt svetoga starca, izazvanu njegovom rukom, vojvoda Miloš poče da zida zadužbinu nad grobom Zosimovim. Kada je crkva sazdana do krova, od čestite namere odvoji ga kneževo pismo, u kome se ponoviše čudesne reči pustinjaka na samrti, ispisane rukom njegovog nekadašnjeg dobrotvora srpskoga kneza Lazara „tu mani zadužbinu i dođi u Kruševac radi borbe sa Turcima“.
Ljubeći srcem veru i otečestvo, Miloš pohita ka knezu. U teškoj i krvavoj borbi na sudbonosnom Kosovu polju, braneći krst časni i slobodu zlatnu, glave položiše čestiti knez i njegov vitez vojvoda Miloš Obilić. Braneći istinu Hristovu do poslednje kapi krvi upisaše sebe u knjigu večnosti. Prepoznajući dubinu vere kneževe i krv mučeničku Crkva Božja prepozna ga kao svetitelja, tome zboru pridoda i starca Zosima, monaha sinaita. Hrabri Obilić vrati se u svoj kraj upisan u legendu, koja ga dok je sveta i veka veličanstvenim hrabrim činom upisa u besmrtnost.
A narod stradajući od neprijateljske ruke ne zaboravi započetu zadužbinu. Nad čudotvornim grobom Zosima Sinaita završiše svetinju. Ime joj se samo dade po reči sveca i kneza, od „tu mani“ Tuman postade. U znak želje za nebeskim pokroviteljstvom, u času strašnoga stradanja, crkvu posvetiše Svetom Mihailu, arhanđelu - načelniku vojske nebeske.
Kao i vekovima unazad, tako i danas, svetoarhanđelski manastir Tuman svedok je divnih podviga i smrti časnoga i svetoga starca Zosime, pokajanja i junaštva Miloševog i mučeničke smrti kneza Lazara. Noseći breme istorije, stradanja i vaskrsavanja jednoga naroda, Sveti Tuman do danas blistavo svedoči jevanđeljski zavet kosovski - sve za veru, veru ni za šta.
Knjiga „Manastir Tumane, čudo ljubavi Božje“ biće na svim bolje snabdevenim kioscima 8. novembra po simboličnoj ceni od 199 dinara. Narednih dana u „Alo!“ čitajte feljton u kojem će biti predstavljeni delovi knjige.