Đorđe (16) je rano ostao bez majke, ne libi se teškog rada, a njegova najveća želja tera suze na oči (FOTO)

 

Đorđe Marković iz sela Čepura, pored Paraćina je dečak koji ima samo 16 godina, a ponaša se i razmišlja kao da ima 40 godina, što ne čudi jer ga od kad zna za sebe prate nedaće.

Život ga nije mazio, a već od malih nogu je počeo da se bavi poljoprivredom i seoskim poslovima kako bi izdržavao svoju porodicu. I pored brojnih obaveza koje nikako ne idu uz život jednog deteta, on je stizao i da redovno ide u školu.

Pre tačno tri godine, otac Aleksandar (69) se šlogirao i od tada je nepokretan, teško govori, vrši veliku i malu nuždu u krevetu. Njegova mlađa sestra Aleksandra (15) i on su uvek tu za njega kada zatreba da se presvuče, opere, nahrani.

Pored brojnih muka, pre godinu dana se desila još jedna tragedija u porodici Marković. Njegova majka Željka koja je imala 45 godina, legla je da spava i više se nije probudila. Zvanično, u pitanju je bio srčani udar, ali je porodica sutradan videla kako zmija izlazi iz njenog kreveta pa sumnjaju i da ju je ujela u snu.

I pored tolikih muka koje su ih zadesile, Đorđe i njegova sestra ne savijaju glavu. Kažu kako im je potreban samo traktor kako bi sami mogli da obrađuju imanje jer sada moraju da plaćaju oranje. To ne mogu od 20.000 dinara koliko mesečno dobijaju na ime očeve invalidske penzije i naknade za tuđu negu čime jedva pokriju lekove i račun za struju.

Njegova sestra Aleksandra se brine o kućnim poslovima, kuva, čisti, pere i pomaže Đorđu oko pranja i čuvanja oca.

Danas Đorđe ide u prvu godinu srednje škole i zajedno sa sestrom pomaže nepokretnom ocu koji je 24 sta dnevno u krevetu. On hrani kokoške, svinje, radi po imanju seoske poslove, nadniči po selu svuda gde ga zovu i gde ima posao za novac koji mu je preko potreban da bi pregurao mesec u trošnoj kući sa sestrom i ocem. On je svestan da je sve na njegovim malim leđima, ali ne odustaje i ne predaje se, već samo još vise radi kako bi zaradio novac.

Dušan Stanković Duci, momak koji pomaže nezbrinutoj, bolesnoj deci u Paraćinu kaže da ga je ovaj slučaj posebno pogodio, jer mu se dečak obratio rečima, "Ja ne želim pare, ja hoću samo da mi pomognete da kupim mašine sa kojima bih mogao da radim i zarađujem u daljem životu, da obrađujem zemlju svoju i sečem drva".

- Đole je dosta povučen, tih, ali je hrabar. Ipak, bude ga na primer sramota da ode po "brzu hranu" kada je gužva. On je svestan da je na njemu sve ostalo i on zaista ne staje sa poslom. Budi se u 6 sati ujutru kako bi hranio kokoške i jednu svinju koju ima. Kad završi sa svim poslovima, odlazi od oca da ga pere i sređuje, a potom u školu. Kada se vrati iz škole ide da radi po selu za novac - kaže Duci.

On je bez premišljanja obećao Đorđu da će učiniti sve što je u njegovoj moći da mu pomogne. Njegov je i čest gost jer su se u muci zbližili.

Naime, Đoletu je potreban traktor (polovan), cirkular, ali i zamena stolarije, jer se kuća nalazi u jako lošem stanju i svuda ulazi hladan vazduh.

- Ono što smo mi primetili da je korisno da se kupi je krevet koji se podiže na jednom delu kako bi njegov otac mogao da se malo podigne jer u jednom mestu leži na starom kauču tri godine nepokretan. Takođe garderoba je potrebna i Đoletu i njegovoj sestri, ali i namirnice, objašnjava Duci.

On je već otvorio račun u radnji za brzu hranu gde Đorđe i njegova sestra mogu uvek da jedu kada su u školi.