"Dok puca, pustite bebe da plaču na sav glas": Majke heroine rađale su u mraku i pod bombama, a te trenutke nikada neće moći da zaborave

Čim sam ušla u salu da se porodim nestala je struja. I bilo je jezivo tiho, priseća se jedna od majki.

Trebalo je da se porodim u junu, ali je sve krenulo 29. maja, kada su gađali centar Ćuprije. Bilo je to oko tri sata posle ponoći. Sve se treslo, pucalo je sa svih strana. Muž mi nije bio tu, mobilisali su ga nekoliko dana nakon što je počelo bombardovanje, pa me je dever vozio u porodilište koje je bilo izmešteno u Paraćin.

Čim sam ušla u salu da se porodim nestala je struja. Odjednom smo bili u potpunom mraku i bilo je jezivo tiho. “Doktore, pa šta je sad ovo”, pitala sam uplašeno, a on mi je rekao: “Ti ćuti, tvoje je da spavaš i da rodiš zdravo dete. Sve će biti u redu”. I stvarno je bilo. Uradili su mi carski rez dok su okolo padale bombe i tako je na svet došao moj Veljko.

Ovako priča Gorica Nikodijević iz Ćuprije, jedna od majki koja se porodila za vreme bombardovanja 1999. godine. Kada danas govori o tome, kaže, voli da stvari okrene na šalu. Valjda je tako lakše suočiti se sa najvećim traumama u životu. A mnoge trenutke po Veljkovom rođenju nikada neće moći da zaboravi.

BEBE SU VRIŠTALE, A MI SMO ĆUTALE I ČEKALE DA PROĐE

- Veče po njegovom rođenju, nije imao ni 12 sati tada, gađali su Varvarin. Samo što smo podojile bebe, krenulo je da puca. One su bile u staklenim boksovima dole, na spratu niže, a ja nisam mogla da siđem zbog rane od carskog reza. Bila je jedna jako dobra, stara sestra koja nam je tada rekla: “Vaše je da pazite na svoju decu. Ne brinite, nas neće da gađaju”. Mi smo samo ćutale i čekale da prođe. Nismo izustile ni reč –priseća se Gorica.

Nikada neće zaboraviti ni kada su im lekari rekli da ne smiruju bebe.

- Pustite ih da plaču. Kada puca, neka plaču na sav glas, tako su nam rekli. Ne znam, valjda je to bilo da spreče pucanje bubnih opni. Čula sam da je bilo slučajeva da su tek rođene bebe ostajale bez sluha. Moj Veljko je kasnije imao problema sa ušima. Da li zbog toga, ne mogu da tvrdim. Moguće je – priča Gorica.

Ipak, Veljko je, kao i mnoge druge bebe iz 1999. godine, izrastao u zdravog i pametnog momka. Danas studira softverski inženjering, a na majčinu šalu da ga samo u vojsku nikada neće pustiti, on samo odmahuje rukom:

- Pa kakav sam ja to muškarac ako bežim od vojske – danas kroz osmeh priča Veljko.

"MRAK JE U TRENU POJEO SVE"

Anja je, kao i Veljko, dete iz generacije najjačih. Rodila se 2. maja 1999. godine. Taj dan su gađali Zvezdaru, baš kod porodilišta, priseća se njena majka Jelena. Nestalo je struje i bilo je kao da je mrak u trenutku sve pojeo.

- Ipak, u rukama sam držala nešto najlepše na svetu. Moju Anju – priseća se Jelena.

Za svoju generaciju 1999. Anja kaže da je sjajna. “Mislim da nas je to što smo rođeni u godini kada je bilo bombardovanje, samo pripremilo da život neće biti lak, što ne znači da neće biti lep”, zrelo zaključuje ova pametna i uspešna devojka koja je danas student prve godine Fakulteta savremenih umetnosti.

- Kada bi mene pitali da li bih volela da sam rođena u neko drugo vreme, moj odgovor bi bio ne. Možda jedino nije zahvalno prema našim roditeljima, koji su se junački borili da nas podignu u lošim uslovima, ali uspeli su. Majka mi je pričala kako je bilo u nekim situacijama, gde bi morali da evakuišu zgradu bolnice i spuste ih u prostoriju sve zajedno i sklone sve bebe u jednu sobu, a ona nije želela da ode sa sprata na kom sam ja, ma koliko bilo opasno, jer nije želela da budemo razdvojene ni na tren – priča Anja.

S onim što je naučila o tom vremenu, Anja kaže da joj ratno stanje može biti asocijacija samo na nešto loše.

- Polazeći od sebe, mislim da smo danas, zahvaljujući tom vremenu, dosta borbeniji i jači, jer smo rođeni u vremenu gde smo to morali biti – zaključuje ona.

Rođeni 1999. danas imaju 20 godina, ali kad ih slušate, toliko zrelo pričaju da vam se čini kao da su to već posve odrasli i stasali ljudi.

"SPAVAO SAM U KOLICIMA, U HODNIKU, A MAJKA JE BDILA"

Aleksandar Gajić zna kako je i u kojim uslovima došao na svet. Bez struje, pod sirenama, kada su bombe padale svuda.

- Zbog bombardovanja sam rođen sam 15. aprila, a inače je trebalo da budem rođen 25. marta. Majka mi je pričala da u to vreme nije bilo struje, ni vode, sve je bilo tamno, stalno su se čule sirene. Bilo je jako jezivo, avioni su preletali našu zgradu i padali nedaleko – priča mladi Aleksandar.

Majka mu je rekla da takvu tamu nikad u životu nije videla. Nekada se, kaže, nije video ni prst pred okom.

A povodom 20 godina od bombardovanja, dodaje:

- Bio je to jedan veliki promašaj i hir jačih sila ovog sveta. Ipak, tada smo bili država, a sada sistem više ni ne postoji – zaključuje na kraju jedan od najmlađih pobednika 1999.