EKSKLUZIVNO Alo! u svetinji Draganac, jedinom živom manastiru na istočnom Kosovu u kojem se okupljaju pravoslavni vernici, ali i Albanci željni duhovnosti

„Pravi Srbi - što u kosovskom smislu znači pravi hrišćani - neka blagodare Gospodu Bogu što im je dao Kosovo, ponos i utehu, i nepresušni izvor najuzvišenijih nadahnuća; čistilište savesti svih pokoljenja do kraja vremena“, reči su koje nam je Sveti vladika Nikolaj ostavio u amanet. I zaista, monaška bratija manastira Draganac kod Gnjilana na Kosovu kao da iz najvećih izazova crpi najviše snage. Ova svetinja, prvi put pomenuta u povelji kneza Lazara 1381, koji joj je ujedno i ktitor, trenutno je jedini živi manastir na istoku Srbije koji okuplja vernike i ljude željne utehe i Boga. I ne samo to, osim bogosluženja i širenja pravoslavne reči, monasi danonoćno ručno proizvode mirisni tamjan, i to po svetogorskom receptu. On se proizvodi u mirisima: vizantino, ambra, vitlejem, ruža, nard, magnolija, kiparis, miro, gardenija.  Ekskluzivno za Alo! razgovarali smo s monasima Lazarom i Hristoforom.  

Radovan Antić

 

Draganac je jedina živi manastir na istočnom Kosovu - osim što ovo zvuči veličanstveno, koliko je i za vas, koji ste tamo, obavezujuće?

- Draganac je jedini živi manastir (manastirsko opštežiće) u Kosovskom Pomoravlju, odnosno istočnom Kosovu, gde živi 30.000 Srba. Brojni su posetioci iz drugih delova Srbije, srpskih zemalja i inostranstva. I da, jeste obavezujuće, utoliko pre što je uopšte biti čovek obavezujuće, a posebno hrišćanin, a posebno monah. Reči kojima se sam Bog obraća svom vernom narodu: „Budite sveti jer sam ja svet“, jesu obavezujuće, ali se nikada ne mogu dostići čisto ljudskim naporom, već blagodaću Božjom koja deluje tamo gde su prava vera te poznanje i priznanje sopstvene nemoći. Upravo na ovaj način i pokušavamo da privučemo blagodat Božju i unekoliko odgovorimo svom pozivu.   

Vaš manastir pohode svi ljudi željni Boga, bez obzira na veru?

- Manastir, naravno, u najvećem broju posećuju pravoslavni vernici. Ali, da, imamo i nemali broj posetioca drugih veroispovesti, bilo da se radi o lokalnom albanskom stanovništvu, državljanima drugih država zaposlenim u različitim misijama na KiM, ili turistima. Radost nam je kada možemo da posvedočimo hrišćansko gostoljublje, te da i sami uzrastamo kroz sve te susrete. „Gospodnja je zemlja i što god je u njoj, vaseljena i sve što živi na njoj“. (Ps. 24, 1)

Kako izgleda verski život hrišćana na Kosovu i Metohiji danas, naročito u situaciji stalnih pretnji spolja i iznutra?

- Verski život hrišćana na Kosovu i Metohiji umnogome je istovetan životu vernog naroda u centralnoj Srbiji, izuzev te okolnosti „stalnih pretnji spolja i iznutra“. Međutim, upravo ta okolnost, ako se prihvati sa živom verom u Boga živoga može postati izvor posebne blagodati Božje, odnosno da parafraziramo reči Svetog pisma: gde se umnoži iskušenje, onde se još većma umnoži blagodat… Kada postoji živa vera u živog Boga, ili što je isto, kada postoji svešteni strah Božji, onda nestaje svaki drugi ovozemaljski strah, a onda je lako na strašnom mestu postojati.

Radovan Antić

 

Srpska pravoslavna crkva je kroz vekove važila kao centar sabornosti i duhovne obnove srpskog naroda, kako da običan čovek uspe da se(be) snađe u ludilu svakodnevice 21. veka?

- Upravo u Crkvi. Ono što je Crkva značila za srpski narod kroz vekove, znači i značiće i u 21. i svakom sledećem veku (ukoliko ih bude u vremenu), i svakako u večnosti, ili kratko - u vekove vekova. Crkva je majka koja duhovno rađa (preporađa) i zatim odgaja svakog svog vernog sina i kćer. Bez nje ne možemo duhovno da se rodimo (krštenjem), i bez nje ne možemo dalje da uzrastamo do svoje duhovne zrelosti. Othranjen svetim tajnama i svetim vrlinama koje jedino Crkva može da da, čovek dostiže do cilja i smisla svog postojanja, do punoće svoje ličnosti, a takvom čoveku onda ništa lakše da se snađe u bilo kom ludilu, pa i u ludilu svakodnevice 21. veka. Ovde se valja prisetiti jednog bisera Svetog Justina Ćelijskog: „Očajna besmislenost trodimenzionalnog života spasava se ludila jedino neprestanom molitvom.“

Vaš manastir je jedini koji proizvodi mirisni tamjan ma KiM, kako je došlo do ostvarenja te ideje?

- Za pokretanje proizvodnje mirisnog tamjana najzaslužniji je naš prijatelj koji je zanat naučen na drevnoj Svetoj Gori nesebično s nama podelio. Vladika novobrdski Ilarion, tadašnji iguman manastira, i bratstvo manastira podržali su ideju i strpljivo se zalagali da ona zaživi. Danas je mirisni tamjan manastira Draganac ne samo manastirsko rukodelje, na koje smo pozvani apostolskim rečima „Ko ne radi, neka i ne jede“, već i svedočanstvo naše veze s vernim narodom i ljudima širom sveta.

Osim što proizvodite tamjan i drvene krstove, gajite koze, kokoške, pčele, prevodite pravoslavne i istorijske tekstove na engleski jezik, kako Crkva uspeva da nađe balans između tradicije i modernog?

- Ovo je teško, ali pravo pitanje. Ono lebdi nad glavom svakog čoveka koji drži do svog dostojanstva, integriteta, a prinuđen je da živi u svetu koji se neprekidno menja i koji preti da razori i rastoči njegov integritet. Posebno je ovo pitanje uznemirujuće za vernika koji o duhovnim istinama i duhovnom životu (koji uvek podrazumeva visoku moralnost) saznaje iz prošlosti (iz Svetog pisma i Svetog predanja), pa nailazi na ozbiljne poteškoće kada s tim istinama treba da živi u svetu umnogome izmenjenom od onog u prošlosti… Ukratko, naći balans između tradicije i modernog pravo je umeće, da ne kažemo umetnost. Kakva je to umetnost, najbolje govore reči Sv. Justina Ćelijskog: „Mi treba, hodeći po blatu, da se ne uprljamo.“

Naravno da je to teško, i kao i svaka umetnost ili veština može se naučiti uz ozbiljan trud koji prate mnogi neuspesi. Prosto treba se vežbati u pobožnosti, i kroz takvo vežbanje steći čula navikom izvežbana za razlikovanje dobra i zla. S takvim očišćenim čulima čovek može u modernom svetu (ma kako moderan bio), po reči apostola, da sve ispituje, i da se drži dobra, a od zla u svakom vidu da se uklanja…

Radovan Antić

 

Šta su osnovni sastojci za pravljenje mirisnog tamjana?

- Osnovni sastojci su sirovi tamjan i eterični parfemi visokog kvaliteta.

Opišite nam ukratko proces pravljenja mirisnog tamjana?

- Sirovi tamjan se melje u prah, sledi sjedinjene s eteričnim parfemom. Po proteku određenog vremena, uz termičku i tehničku obradu tamjan dalje menja formu, da bi se posle još jednog vremenskog intervala sekao u granule.

Kako da razlikujemo tamjan lošijeg kvaliteta od onog koji je kvalitetniji?

- Osobina kvalitetnog tamjana je da granula izgori do kraja. Ali i sam miris nas upućuje na kvalitet.

Za šta služi onaj puderasti prah kojim je posut?

- Radi se o kalcijum-karbonatu, koji pomaže da se tamjan ne lepi.

Koliko tamjana napravite u jednoj turi?

- Ne postoji stroga norma, radi se u zavisnosti od perioda godine, bogoslužbenog ciklusa i porudžbina sa tržišta.

Radovan Antić

 

Kada bi trebalo da se pali tamjan, osim za praznike, i koja sve može biti njegova namena?

- Tamjan se može paliti svakodnevno, to je individualno pitanje svakog vernika i uživaoca tamjana. Prevashodna namena mirisnog tamjana je molitva i osveženje vazduha, a sirovi tamjan, kao i različiti proizvodi od njega, mogu se koristi i u medicinske svrhe. Ali ipak o tome bi trebalo potražiti savete proizvođača.

Kako pravoslavni hrišćani na Kosovu i Metohiji proslavljaju Uskrs?

- U verskom obredu, isto kao i u drugim delovima Srbije, odlaskom na svete službe, svetu liturgiju s pričešćem za koje su se pripremali postom i molitvom. Naravno, tu su farbana jaja, praznične trpeze i pesma. Ipak, možda okolnosti života na Kosovi i Metohiji, čine da radost Hristovog vaskrsenja ljudi ovde osećaju dublje, potresnije i radosnije. Radost golgote uvek se oseća na Kosovu i Metohiji, posebno u danima kada se crkve ispune vernim narodom i kada se ljudi više okrenu jedni drugima.

U čemu je tajna jednostavnosti hrišćanskog života i šta biste poručili svima nama željnim oprosta?

- Tajna jednostavnosti hrišćanskog života je u živoj veri u živog Boga, koja nije prosto prihvatanje na idejnom planu da Bog postoji, nego ta živa vera jeste poverenje u Boga koji promišlja o svakome od nas, te predavanje sebe i svega do čega nam je stalo u ruke Božje. Sve svoje brige položite na Njega jer se on stara za vas, kaže Sv. apostol Petar. A tamo gde nema te žive vere, tamo čovek, umesto na Boga, polaže nadu u svoje sposobnosti, i svoje sile, pa ako neko vreme i uspe da se nosi sa životnim izazovima, ipak vremenom, oslonjen na samog sebe, počinje da se troši, život postaje sve komplikovaniji, a čovek, videći da ne može sam da se izbori ni za sebe, a kamoli za svoje bližnje, postaje napet, anksiozan, a stres postaje trajni način njegovog života... Da bi se izbegao sav ovaj košmar (koji preti da se produži u večnosti), potrebno je da čovek svakodnevno razgoreva živu veru u Boga, živeći u Crkvi i duhovno se hraneći i uzrastajući njenim svetim tajnama i svetim vrlinama…

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI