GLUMICA JELENA PUZIĆ ZA ALO! "Iskustva logoraša su mi pomogla da shvatim užas"

Koji je bio vaš razlog za obradu ove teme?

- Gledala sam emisiju o Jasenovcu i fascinirala me je Dianina priča. Nisam nikada ranije čula za nju, a bilo mi je neverovatno da je tako značajan podvig ostao van fokusa i da se uopšte o njemu nije znalo. Želela sam da uradim nešto povodom toga.

Koji ste materijal koristili u kreiranju predstave?

- Pored Dnevnika, koji je štur u vezi s emocijama, ali obiluje faktografijom, koristili smo i stručnu literaturu i razgovarali sa istoričarima iz Muzeja žrtava genocida i logorašima iz Udruženja logoraša Jasenovac, a onda, kada je predstava izašla, dolazili su i neki drugi logoraši koji su gledali predstavu i imali potrebu da s nama razgovaraju.

Šta vam je najteže palo dok ste se bavili time?

- Najteže su mi pali arhivski, dokumentarni snimci i fotografije koje smo gledali, a kojih ima i u literaturi i na internetu. Teška su i svedočanstva koja smo čuli od preživelih i njihovih članova porodica.

Foto: E.A.

Koje ste podatke dobili od preživelih?

- Postoje dve priče koje su čak posredno i ušle u predstavu, koje su mi pomogle u izvođenju. Jedan logoraš je ispričao kako decenijama ni sa kim nije ni pričao o svom iskustvu iz logora, to je potpuno potisnuo u svom umu, ali je jedne godine došao na farmu da kupi piliće. Uveli su ga u prostoriju gde su bili pilići, mnogo njih, po kavezima, čulo se to pijukanje jako glasno, koje je njemu vratilo sećanje i dobio je neku vrstu paničnog napada. To je u stvari bilo sećanje na prostoriju gde su ih doveli kada ih je Diana izvukla iz logora. U jednu prostoriju su smestili veliki broj dece, koja su plakala, vrištala. On do tada nije bio ni svestan da ima to sećanje negde u sebi.

A druga priča?

- Druga priča koja je ostavila jak utisak na mene je o jednom prostoru koji je bio formiran u Zemunu, to je neko mesto gde se vršilo ustašenje dece - pokatoličavanje i dovođenje male dece kojoj bi se ispirao mozak, davali su im nove identitete, punili im glavu novim informacijama tako da bi oni zaboravili ko su i postali male ustaše. Žena nam je pričala iskustvo odatle. To mi je bilo značajno da izgradim odnos prema celoj temi.

Foto: privatna arhiva

Kako gledaoci reaguju na predstavu?

- Ljudi uvek burno reaguju, čak i u Rusiji ili u Francuskoj, oni koji imaju svoju tragediju Drugog svetskog rata imaju iste reakcije kao ovdašnji. Kod nas ljudi više žele da čuju o emocijama, ili da ispričaju svoja iskustva. To je u jednom trenutku postalo zastrašujuće, kada sam shvatila da nijedna predstava nije prošla da se nije neko pojavio da ispriča svoju porodičnu priču, bila predstava u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, ili Srbiji.

Ubijeno 1,5 miliona dece

Holokaust ili Šoa je ime za sistematski državni progon i genocid nad različitim etničkim, verskim i političkim grupama ljudi tokom Drugog svetskog rata od strane nacističke Nemačke i njenih saradnika. U primere Holokausta uključuju se progon, a onda i upotreba odreda smrti i koncentracionih logora, kao i masovni i centralno organizovani pokušaji da se usmrti svaki mogući pripadnik grupa na koje su ciljali nacisti. Žrtve obuhvataju i 1,5 miliona dece. Holokaustom je obuhvaćeno oko dve trećine od devet miliona Jevreja koji su ranije živeli u kontinentalnoj Evropi. Šira definicija holokausta obuhvata nejevrejske žrtve nacističke kampanje masovnog ubistva, na bazi bioloških faktora, kao što su Romi, slovenske i druge etničke grupe.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI