NOVI UDAR NA PROIZVOĐAČE CEMENTA, STRUJE I GVOŽĐA: Da li će novi nameti naterati srpsku industriju na korenite promene u proizvodnji?

Srbija se nalazi pred ozbiljnim izazovima kada je reč o usklađivanju svojih klimatskih politika sa standardima Evropske unije. Iako država poslednjih godina pokušava da smanji višedecenijsko zaostajanje u ovoj oblasti, ti procesi se ne mogu završiti preko noći. Ovo kašnjenje sada direktno dolazi na naplatu domaćoj privredi, jer od 1. januara 2026. stupaju na snagu karbonske takse (CBAM), koje će povećati troškove proizvodnje za proizvođače čelika, aluminijuma, cementa, đubriva kao i za sektor električne energije. Ključni razlog leži u velikom ugljeničnom otisku domaće industrije, koja zbog oslanjanja na lignit i niske energetske efikasnosti emituje višestruko više CO2 nego kompanije u EU.

Ciljevi Zelene agende Evropske unije prema Srbiji usmereni su na smanjenje zagađenja i zavisnosti od fosilnih goriva, povećanje upotrebe obnovljivih izvora energije i unapređenje sistema upravljanja otpadom. Ipak, to su obimni zadaci za koje je potrebno prethodno usvajanje evropskih standarda u oblasti kvaliteta vazduha, tretmana otpada, otpadnih voda kao i borbe protiv klimatskih promena.

Najveći teret nosi podatak da je emisija CO₂ po jedinici proizvoda u brojim industrijama u Srbiji znatno viša nego u državama EU. U sektorima kao što su čelik, aluminijum i cement, emisije su više za 15 do 20 odsto, dok je najdrastičniji problem u proizvodnji električne energije, gde su emisije čak tri do četiri puta veće. Sve ovo pokazuje da Srbija i dalje ozbiljno kaska za Unijom kada je reč o zelenoj energiji i procesu dekarbonizacije.

Da li će energetska tranzicija poskupeti struju za privredu i građane?

Na ovu situaciju osvrnuo se i Fiskalni savet u analizi „Klimatsko-energetska tranzicija Srbije i javne finansije: hoće li CBAM biti okidač promena?“ objavljenoj na Alo.rs.

– Da bi Srbija uhvatila priključak sa EU u ovoj oblasti, klimatske i energetske politike moraju postati apsolutni prioritet Vlade. Energetska i klimatska tranzicija biće među najvećim strateškim izazovima Srbije u narednom periodu, jer se radi o procesima koji će oblikovati cene električne energije, uticati na konkurentnost privrede, odnosno prihode i javne rashode – istakao je predsednik Fiskalnog saveta Blagoje Paunović prilikom predstavljanja ove analize.

Troškovi Elektroprivrede Srbije zavisiće od modela koji država odabere. U slučaju primene samo CBAM-a, procenjuje se da bi godišnji dodatni trošak u periodu 2026–2030. iznosio od 200 do 300 miliona evra. Međutim, ako Srbija od 2030. godine pređe na sistem EU ETS, rashodi bi mogli da dostignu i do tri milijarde evra godišnje. Ovaj scenario bi doveo do drastičnog povećanja cene struje za domaćinstva, praktično njenog udvostručavanja. Čak bi i uvođenje nacionalne takse na električnu energiju, po modelu primenjenom na druge industrijske proizvode, bilo izuzetno skupo – EPS bi to koštalo oko 1,2 milijarde evra 2030. godine i zahtevalo bi poskupljenje struje za građane za više od 50 odsto, a povećalo bi troškove i za privredu. Tako procenjuje Fiskalni savet.

Novi porezi na emisije i poskupljenje proizvoda

Dok se još razmatra optimalni model za EPS, kroz proceduru su prošla i dva zakonska predloga – Zakon o nacionalnom porezu na CO₂ i Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte i na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda. Javna rasprava o njima je nedavno završena. U ovim propisima predviđeno je uvođenje takse od četiri evra po toni emitovanog CO₂, jer je Srbija, poput EU, potpisnica Pariskog sporazuma.

Prema oceni Fiskalnog saveta, uvođenje nacionalnog CBAM-a smanjiće obaveze prema evropskom sistemu, ali će i dalje predstavljati visok trošak za industrije sa velikim emisijama, poput hemijske, čelične, cementne i proizvodnje đubriva. Zbog toga će proizvodi iz ovih sektora biti skuplji na tržištu Evropske unije.

– To će umanjiti njihovu konkurentnost, a razlog za to je dugogodišnje odlaganje i zaostajanje Srbije u klimatskim politikama. Glavni uzrok takvog stanja je proizvodnja struje iz lignita u EPS, jer skoro 80 odsto emisije gasova sa efektom staklene bašte, potiče iz energetskog sektora. Od toga, proizvodnja eleketrične i toplotne energije čini oko 50 odsto – navodi Fiskalni savet.

Moguća rešenja za smanjenje troškova

Jedan od načina da se smanje troškovi i emisije u energetski intenzivnim industrijama jeste prelazak na sopstvenu proizvodnju energije iz otpada, navodi Fiskalni savet. Ovakvo rešenje je pomenuto i u Nacrtu zakona o upravljanju otpadom, koji je trenutno na javnoj raspravi i trajaće do 12. novembra. Reč je o jednom od ključnih zakonskih dokumenata za ovu oblast, kojim se predviđa razvoj sistema koji omogućava korišćenje otpada kao energenta, što je u mnogim zemljama sveta već standardna praksa.

Iako Srbija ima mnogo otpada, on nije dovoljno iskorišćen jer ne postoji primarna selekcija, pa je RDF – gorivo nastalo preradom komunalnog i industrijskog otpada – u deficitu. U EU se RDF već godinama koristi kao zamena za fosilna goriva u industriji i energetici. Pošto ga Srbija nema u dovoljnoj količini, morao bi da se uvozi, ali Zakon o upravljanju otpadom iz 2008. godine zabranjuje njegov uvoz za energetiku, dok je za druge delatnosti dozvoljen.

Postoje indicije da bi se ova zabrana mogla privremeno izmeniti, dok se ne stvore uslovi za korišćenje domaćeg RDF-a. Ipak, u saopštenju Ministarstva zaštite životne sredine povodom Nacrta zakona to nije izričito navedeno.

– Predloženi zakon ima za cilj da unapredi celokupan sistem upravljanja otpadom u Srbiji, od smanjenja njegovog nastajanja, preko ponovne upotrebe i reciklaže, pa sve do korišćenja otpada kao izvora energije. Dobijanje goriva iz otpada ima poseban značaj za Srbiju, ne samo sa ekološkog, već i sa ekonomskog aspekta, jer doprinosi energetskoj efikasnosti i održivom razvoju – navodi se u saopštenju Ministarstva.

Da li će odredba o uvozu RDF-a biti promenjena znaće se uskoro u Skupštini Srbije. Ono što je sigurno jeste da su u Programu upravljanja otpadom za period 2022–2031. već definisane prioritetne mere – uvođenje selekcije otpada na samom izvoru, podizanje procenta reciklaže i izgradnja neophodne infrastrukture u skladu sa direktivama EU.

Program ističe i značaj otpada kao potencijalnog energenta koji bi doprineo smanjenju emisije CO₂.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI