DJED SE BACIO NA KUĆNI PRAG I POČEO DA ČUPA SEBI KOSU SA GLAVE Potresna Jovanina ispovest: NJEGOV JAUK I DANAS ČUJEM

Dragi prijatelji, braćo i sestre, krajišnici moji,

Tog četvrtog avgusta ujutru probudile su nas granate koje su padale na Knin. Otac je bio na ratištu, a majka, baka i strina su uspaničeno šetale po kući, ne sluteći šta nas čeka. Ja, tada dijete od sedam godina, nisam bila svjesna onoga što se oko mene događa. Danas shvatam koliko je sve to bilo strašno i koliko su naši životi bili ugroženi.

Nešto malo kasnije, mi djeca, moja četvorogodišnja sestra i ja, iskrali smo se da se igramo, ne znajući da smo na to mjesto došle poslednji put. Majka je uspaničena došla po nas, da brzo idemo kući. Tada sam poslednji put vidjela moje drugarice Marijanu, Tanju, Marinu i Bilju. Čekali smo oca da se vrati kući, majka je stajala na pragu, a mi smo na tom istom pragu sjedile i gledale put kojim je trebao da dođe.

Sumrak se već spuštao i već su skoro svi otišli, kuće su bile zatvorene, dvorišta prazna, tišina je bila teška kao kamen. Kada je otac konačno došao, bio je izmoren, lice mu je bilo bljedo, a pogled negdje daleko kao da je već izgubio sve. Nije bilo vremena za pitanja ni za objašnjenja, samo je tiho rekao, pakujemo se. Majka je brzo skupljala najneophodnije stvari, malo hrane, vode, nekoliko komada odjeće, a na grudima je stiskala albume sa slikama.

Ja sam u ruke uzela svoju omiljenu igračku, jedinu koju sam mogla ponijeti, i tako je sve što smo godinama gradili stalo u nekoliko kesa i torbi. Sestra je sjedila djedu Jovanu u krilu, on nije želio da je pusti. Otac je uzeo Gocu djedu iz krila i u tom momentu djed se bacio na kućni prag i počeo da čupa sebi kosu sa glave. Njegov jauk i danas čujem.

Djed Jovan je izgubio sve u Drugom svetskom ratu, a tog četvrtog avgusta ponovo gubi sve. Krenuli smo. Ispred nas je nepregledna kolona, a na nebu krvav mjesec. Tata govori mami, Daro, neka nam samo Bog djecu sačuva. Jutro je svanulo, a ona kolona je postala još veća. Oko nas ljudi idu pješke, baka vodi dva unučeta za ruku, ljudi umiru i sahranjuju ih pored puta.

Evo nas na Petrovačkoj cesti, oko nas sve gori. Bombardovali su kolonu, kolonu nedužnih ljudi. Prolazimo pored kamiona u plamenu. Kasnije saznajemo da je u njemu poginulo petoro male djece. Stižemo u Srbiju, sloboda konačno.

Ni slutili nismo da nam je majka životno ugrožena. Bila je u šestom mjesecu trudnoće, nosila je moga brata. Usled stresa, bebi je prestalo srce da kuca. Zahvaljujući doktorima iz bolnice Dragiša Mišović u Beogradu, moja majka je ostala živa, ali brat - ta mala nerođena beba nije imao šansu za ovozemaljski život.

Djed Jovan je tek nakon 44 dana došao u Srbiju. Nikada nam nije ispričao užase koje je tih dana doživeo. Venuo i klonuo, upokojio se na Božić u šezdeset petoj godini života. Nije mogao da prežali krajinu. Ja sam nastavila dalje. U ovim predivnim sremskim Karlovcima sam upoznala supruga, čija je životna priča slična mojoj.

Udala sam se i otišla u Ameriku. Nisam se tamo puno zadržala. Ne mogu ja bez moje Srbije. Ja sam Jovana Hrvačević, dijete Oluje, danas supruga pravoslavnog sveštenika, majka Dušana Jovana i Vasilija.

Svoj rodni Knin i Dinaru nosim u srcu zauvijek, jer kako kaže moj otac u svojim stihovima, na tu škrtu krajišku zemlju ponosno je srce moje. Da nikad ne zaboravimo sjećanja na krajinu čija smo djeca, na državu koja nas je protjerala, beznađe i strah koji nas je obuzimao dok smo u koloni nepreglednoj spašavali gole živote i nadu i spasenje koje smo dobili tamo gdje smo jedino slobodni, u majci i otadžbini našoj, u voljenoj jedinoj Srbiji.

Hvala vam.

BONUS VIDEO

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI