Pedeset godina od smrti nobelovca Ive Andrića - Aleja zaslužnih građana čuva priču o jednoj velikoj ljubavi
Na njemu je ispisano Ivo Andrić 1892 – 1975, što znači da je prošlo pedeset godina od kako naš jedini nobelovac nije više sa nama. Zapamćen je ne samo kao pesnik, književnik, putopisac, književni kritičar, već i kao jedan od naših najcenjenijih diplomata. Na spomeniku je ispisano njegovo ime i prezime, godina rođenja i smrti, što nekako i dolikuje njegovoj književnoj veličini, kao i činjenici da je najveći deo svog života proveo sam.
Ponela me je misao da li je puka fizička razdvojenost zaista samovanje i šta je bilo sa njegovom dve i po decenije čekanom ljubavi, koja je preminula pre njega. Zbog svojih zasluga u svetu scenografije i koreografije i ona je sahranjena sedam godina ranije ovde negde u Aleji zaslužnih građana.
Rani period života Andrićevog života obeležila je prerana smrt oca, detinjstvo provedeno kod tetke u Višegradu, potom u Sarajevu, gde kao gimnazijalac, ponesen višim idealima, postaje strasan pobornik integralnog jugoslovenstva i pripadnik Mlade Bosne. Ceo taj period života praćen je skromnim materijalnim uslovima i izvesnom tugom koju je nosio na duši, što ga je možda i uvelo u svet pisane reči kojom je pokušao da nadomesti ono što mu je život uskratio. Svoju prvu pesmu U sumrak, objavio je kao gimnazijalac 1911. godine u Bosanskoj vili.
Godinu dana kasnije započeo je studije na Mudroslovnom fakultetu u Zagrebu, a nastavio u Beču i Krakovu, gde ga zatiče Prvi svetski rat. Po povratku u zemlju usledilo je hapšenje, tamnovanje u šibenskoj, zatim u mariborskoj tamnici u kojoj je, kao politički zatvorenik, ostao do marta 1915. godine, kada izlazi sa robije na kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici. U leto 1917. godine, prelazi u Zagreb, amnestiran zbog bolesti pluća. U Zagrebu sa Ivom Vojnovićem uređuje časopis Književni jug i piše knjigu stihova u prozi Eh Ponto. Po završetku rata dolazi u Beograd, gde radi kao činovnik u Ministarstvu vera i aktivno učestvuje u književnom životu. Godinu dana kasnije započeo je diplomatsku karijeru, usledila su diplomatska službovanja u Vatikanu, Bukureštu, Trstu, Gracu. Nakon 1927. godine usledili su Marselj, Pariz, Madrid i Ženeva. Par godina u ministarstvima u Beogradu, a potom 1939. godine Berlin gde je postavljen za opunomoćenog ministra i poslanika Kraljevine Jugoslavije. U Berlinu, Andrić doživljava svoju ulogu ambasadora u Berlinu kao provizornu, državni pregovori su vođeni mimo njega, njegovi pokušaji da podnese ostavku su odbijeni, tako da mimo svog uverenja prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Nakon bombardovanja Beograda, Andrić je sa članovima jugoslovenskih diplomatskih misija i njihovih porodica iz Nemačke, Francuske, Holandije i Belgije deportovan u Konstanc, a onda u Bed Šahen.
Obećanje da će diplomate i članovi njihovih porodica biti prebačeni u Švajcarsku nije održano. Andrić se vratio u okupirani Beograd solidarišući se sa ostalima. U Beogradu, živi kao podstanar u Prizrenskoj ulici, piše romane, Travnička hronika, Na Drini ćuprija i Gospođica. U isto vreme, godine samovanja mu ispunjava njegova prijateljica i, kako je vreme pokazalo, ljubav koja je bila vredna dve i po decenije čekanja, njegova Milica. Ivo Andrić je Milicu Babić upoznao marta 1933, kada se vratio iz Ženeve u Beograd. Ona je već tada bila verena za svoju veliku ljubav novinara Nenada Jovanovića. Za vreme diplomatskog boravka u Berlinu, Andrić je pozvao bračni par Jovanović u Berlin gde Miličinog muža Nenada imenuje za atašea za štampu u ambasadi, dok je Milica zvanično bila njegova domaćica prilikom prijema. Po povratku u okupirani Beograd iz Berlina, Nenad Jovanović je deportovan u Dahau, odakle je izašao 1945. godine i radio kao novinar do smrti 1957. godine. Sačuvana su pisma koja je pisac slao bračnom paru, započinjao ih je rečima "Dragi prijatelji", a završavao potpisom "Mandarin“. Neka od onih pisanih samo Milici, potpisana su rečima „Tvoj Mandarin, koji te nežno grli“.
Milica Babić Jovanović se udala za Andrića godinu dana posle smrti svog supruga 1958. godine. Nakon deset godina zajedničkog života Milica umire 24. marta 1968. godine, a zbog zasluga koje je ostvarila kao jedan od naših najznačajnijih pozorišnih scenografa i kostimografa i istaknuti profesor kostimografije na Akademiji primenjenih umetnosti i Pozorišnoj akademiji u Beogradu, urna sa njenim pepelom položena je u Aleji zaslužnih građana u kolumbarijumu u drugoj konhi. Ivo Andrić je preminuo sedam godina kasnije. Urna sa njegovim pepelom položena je u rozarijum te 1975. godine u toj istoj Aleji zaslužnih građana, ali odvojena od Miličine. Dvadesetak metara koliko su mesta njihovog počivanja udaljena, simbolično, kao da podsećaju na dvadeset pet godina čekanja. Gotovo kao da je sudbina htela da dvoje ljudi koji su toliko godina čekali da budu zajedno, u smrti ipak ostanu razdvojeni.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Vesti
Komentari (0)