Život je jedan
Subotnje jutro u beogradskom naselju Belvil za žitelje ovog dela grada bilo je najgore u životu. Umesto da sa decom uživaju u doručku i šetnji morali su da ih lažu kako napolju pršte petarde umesto jedanaest hitaca koji su odjekivali jedan za drugim dok na kraju nije ubijen Aleksandar Stamenković.
Alo!
Naočigled mnogobrojnih prolaznika, ubica je prišao čoveku koji je već ležeo u lokvi krvi i overio ga da bude siguran u njegovu smrt. Scena kakvu smo gledali u akcionim filmovima dogodila se i u Beogradu.
Da zlo bude veće, surovu likvidaciju gledali su i mališani koji su se igrali na platou. Hvala dragom bogu što niko od njih nije stradao. Ubica je očigledno znao šta mu je posao, te je vodio računa o svakom detalju, kao i o tome da nikoga od slučajnih prolaznika ne povredi.
Dosije ubijenog je poveći i vidi se da se već jednom spasao kada se nalazio u sličnoj situaciji. Uprkos opomenama, ostao je u svom poslu. Životom je platio ono što nije mogao novcem. Policiji je bio poznat, ali ne toliko da ima dokaze po kojima bi ga sudija smestio u zatvor.
Nakon ove likvidacije većina roditelja se brecnula pitavši se gde da pusti svoju decu. Ima li mesta gde se ne šetaju ljudi sa kriminalnim dosijeima, koji ćelije zaobilaze u širokom luku?
Ne želim da verujem da ćemo opet biti svedoci krvavih obračuna. Da će nam deca pamtiti svoja odrastanja po broju ubijenih u njihovom kraju. Da im uzor neće biti čovek koji je pištoljem rešio nepravdu. Nek oni koje debelo plaćamo rade svoj posao i zaštite nas od jezivih scena na ulicama koje smo već preživeli 90-tih godina prošlog veka. Život je jedan.