Smisao besmisla

U zemlji u kojoj su televizijske zvezde kriminalci i prostitutke teško da se nešto bolje može i očekivati. Tako da i nije čudo što kandidatura jednog zalutalog dripca Preletačevića u medijima diže sto puta veću halabuku od, recimo, jednog Aleksandra Popovića, koji je ozbiljan čovek sa ozbiljnom biografijom. I otkud najednom tolika medijska logistika za jednu takvu pojavu na granici između humora i kiča? Ne znam, možda neko stvarno misli da je sprdnja način da se država dovede u stanje haosa, kad već nisu uspeli šetanjem patki po Beogradu.

Možda će neko i nasesti na ovakve antisistemske i anarhističke projekte. Tu pre svega mislim na „bele listiće” koji su onomad uspeli da sruše Borisa Tadića. Njima, izgleda, niko nije po meri, a svesni su pritom da oni za koje bi glasali, poput Saše Jankovića, nemaju baš previše šansi za pobedu. Zato im je najlakše da sada krenu u kontru i kad već ne mogu da budu u većini, pokušaju da sruše institucije.

I nisu problem defetisti, njih manje ili više ima u svakom društvu. Problem je ako mladi ljudi, koji nemaju posao i ne žive dobro, svoje gurue pronađu u ovakvim besmislenim pokretima koji ne nude ništa, samo su negacija svemu postojećem. Zašto se neko od tih pametnih i nezadovoljnih zaista nije pojavio na izborima da ponudi svojoj generaciji neki dobar program i nadu? Ne, mnogo je lakše nuditi ništa, tu nema promašaja!