Sećanja

Te godine Gospodnje 1997. bio sam na letovanju sa porodicom. Prilikom odlaska imao sam snažan osećaj da će ono za mene značiti mnogo... Nisam mogao ni predpostaviti da će mi promeniti život i ostaviti trag u njemu koji me i do danas prati. 

Za Prevlaku Sv. arh. Mihaila nikada nisam čuo, za Ostrvo cveća jesam.... Da je tamo bio manastir i da su upravo u toku arheološka iskopavanja, saznao sam od ujne i ujaka, koji su nas tokom letovanja posetili u Tivtu. Ispostavilo se da je ujnina drugarica upravo tada bila član arheološkog tima koji je započeo istraživanje na temeljima drevnog manastira. Između ostalog čuo sam da su tamo nađeni grobovi 70-orice monaha, čije kosti mirišu. To saznanje me posebno zainteresovalo i osetio sam neobjašnjivu silu koja me vukla na to mesto.
Bilo je veče. Stigli smo na ostvo. Mladi arheolozi koji su radili na terasi restorana pripremali su se za večeru i završavali sa sređivanjem svoga dnevika. Ispričali su mi da je tu bio manastir, u kome je Sv. Sava ustanovio sedište eparhije, da su pronađene mošti mučenika koje mirotoče. Sva priča se odigravala na terasi restorana. Te večeri nisam uspeo da uđem u crkvu. Objasnili su mi da tu, u jednom od bungalova živi monah, da je starešina manastira i da su kod njega ključevi od crkve. Te večeri to je bilo sve. Ništa nisam video od očekivanog, ali se u meni rodio neki neobjašnjiv osećaj vezanosti za to mesto, koje sam neobjašnjivo osetio kao veliku svetinju izuzetno značajnu za moj život.
Nošen nekom neverovatno jakom i teško objašnjivom silom, ponovno sam našao način da posetim svetinju već kroz dva dana. Za mene, koji sam bio dete potpuno neverujućeg i čak prema veri ne tolerantanog oca, to je iziskivalo veliki trud i napor. No priziv svetinje slava Bogu, bio je tada jači od svega. Stupivši na ostrvo, naišao sam na ljubaznu meštanku, koja mi je predusretljivo pokazala monahov bungalov. Sa strahom i dečačkom naivnom slobodom sam pokucao.
Nije bilo odgovora. Pokušao sam još jednom. Začuo se dubok i melodičan odgovor, nakon koga su se otvorila vrata. Stajao sam ispred monaha u crnoj mantiji, duge brade, radosnog i nasmejanog lica, prijateljskog pogleda. Promucao sam ko sam i zašto sam došao. Prijatnim glasom otac Ilarion me naučio da uzmem blagoslov, sa sobom poneo starinski ključ od crkve i lagano smo pošli. Trebalo nam je bar 5-6 minuta da stignemo do crkve. Siguran sam da smo razgovarali, o čemu više se ne sećam. I danas čujem rezak zvuk starinskog ključa, koji je dva puta trebalo okrenuti, nakon otključanog novog sigurnosnog katanca na vratima starih crkvenih vrata. Enterijer crkve bio je neobično skroman. Sve je bilo staro. No sve to nije ni bilo toliko važno, jer me iz otvorene crkve zapahao neverovatan miomiris. I sada nakon dvadeset godina, čini mi se da ga još osećam i da bih mogao da raspoznam u moru različitih mirisa. Celivali smo mošti. Otac nam je ispričao istorijat i pomazao svetim Mirom mučenika. Činilo mi se da nisam bio više na ovome svetu. Iz crkve je umesto mene izašao drugi čovek...