Putuj, šampione!
Zamišljam muk u praznoj pozorišnoj sali. Publika sedi, svuda je mrkli mrak, čekamo tebe da se pojaviš na daskama koje život znače, ali te nema.
alo.rs
Reflektor se pali, udara na scenu, uperen je u jednu tačku, da te obasja, da dokaže tvoju veličinu, a onda opet mrak - crnilo!
Vidim te i dalje kako koračaš beogradskim ulicama, ponosni momak iz Moslavine, kovrdžave kose i s onim tvojim stidljivim osmehom dok u rukama držiš nove „starke“ - opet sve crno.
Čujem kako odzvanja udarac lopte u beton dok na terenu u blokovima bacaš horog prema košu - prasak... Nebeska udica je otišla na nebo.
Taj prasak odjeknuo je redakcijom kada je stigla vest da te više nema, a onda muk - izgubili smo i Nebojšu Glogovca.
Zašto? Kako tako brzo? Zar je bolest bila jača i uspela toliku veličinu da odnese za tako kratko vreme?
Nismo te se nagledali, dragi naš Nebojša. Nismo stigli da se radujemo tvojim novim nagradama i uspesima. Otkud mi pravo da pišem ovako lično, kao da smo sto puta pili kafu, a nikad se nismo ni upoznali. Ne znam. Valjda zato što smo te svi doživljavali kao svog. Tome si doprineo svojom skromnošću i opuštenošću. Time što se nikad nisi postavio kao zvezda, iako si to oduvek bio. Pamtiću i tu čudnu iskru koju si imao u očima i osmehu koji je krio tajne. Ne, više ništa neće isto biti bez tebe. Otišao je još jedan od velikih.
Putuj, šampione, pobedio si na terenu i iza sebe ostavio velika dela, po kojima ćemo te zauvek pamtiti.