Političari, pošto reč?
Boško Obradović se pre samo nekoliko godina u Hilandaru zaklinjao pred ikonom Trojeručice da Dveri nikada neće postati politička stranka, da će večno ostati pokret nalik porodici, da on nikada neće biti predsednik.
RAS
Zaklinjala se Dijana Vukomanović u Skupštini da će biti verna socijalistima, zaklanjali se Radulovi posalnici (ono malo što ih ima) da će ostati uz njega, kleli su se u Šešelja mnogi sadašnji naprednjaci, blagosiljao Velja Ilić Vučića...
Boško napravio stranku, imenovao sebe za predsednika, Vukomanovićeva uz salve uvreda napustila SPS i prigrlila Vuka Jeremića, Radulovi poslanici preleteli kod Jankovića, nekadašnji radikali sada proklinju Šešelja, ode Velja u tabor Vuka Jeremića.
Naravno, ovo je samo nekolicina primera, bukvalno prvih kojih se setih za nekoliko sekundi, jer ih na našoj tužnoj političkoj sceni ima u nedogled... Svoje reči, zakletve, pa i one, kao što vidimo, izrečene usred svetinje olako pogaze i okrenu novi list, krenu da vrte neku drugu priču, ne sećajući se šta su izjavljivali juče, praveći se da o tome ne znaju ništa. Računaju: „A ko će se toga setiti?“, i u pravu su.
U stvarnosti kakva je naša, u moru problema, borbe za goli život, njihovi preleti i promene ploča samo protutnje pored nas i ne obratimo pažnju... A i te kako bi trebalo obratiti pažnju i zapitati se koliko košta politička reč? Koliko ona vredi?
Na te reči političara treba usmeriti pažnju, i to sada više nego ikad. Sada kada je kampanja. Kada će biti slatkorečiviji neko ikada, kada će obećavati kule i gradove, i treba uoprediti šta je svaki predsednički kandidat pričao ranije. Napraviti analizu i konačno doneti odluku kako treba, a ne sa amnezijom.