Nepošteni Nemanja

I da je sve moglo da izgleda mnogo, mnogo bolje da je projektu bilo dato malo više vremena. Skoro da mu je bilo neprijatno pri pomenu njegovog ostvarenja.

Nismo se mnogo odmakli od te 1989. godine (nemojte ovde učitavati nikakvu političku aluziju, jer je nema). Reč je o našem tradicionalnom, možda i tragičnom raskoraku između očekivanja i mogućnosti. Jedan sam od onih koji su 1989. godine očekivali mnogo više od filma, emitovanog na televiziji na Vidovdan, povodom 600. godišnjice Kosovskog boja. Makar zbog toga što je scenario pisao veliki Ljubomir Simović, a uloge tumačili svi iz tadašnje prve lige našeg filma i pozorišta. Vidim ovih dana koliko je razoračaranih u početak „Nemanjića”, a i ja sam jedan od njih. Poučen iskustvom iz 1989. i Šotrinog „Boja na Kosovu”, mislim da ponovo imamo problem sa očekivanjima, a ne sa kvalitetom serije onakvim kakav jeste.

Hteli to da priznamo ili ne, potajno smo očekivali da će „Nemanjići” biti srpska „Igra prestola”, ili makar „Sulejman Veličanstveni”. Da će biti televizijska potvrda naše srednjovekovne veličine, ekranizacija jednog od nekoliko slavnih istorijskih perioda, koji jesu za prikazivanje sebi i svetu. A dobili smo tek nešto više od srednjoškolskog igrokaza na temu rađanja nacije i države. Očekivali smo, možda, masovke na poljima Raške, krvave glave, sirove, pijane vlasteline i razvrat, a dobili smo srpsku verziju Robina Huda sa Erolom Flinom i Olivijom de Hevilend, negovanim, našminkanim i nasmejanim tumačima srednjovekovnih događaja. S tom razlikom što je holivudski hit snimljen 1938. godine.

Sve bi možda bilo lakše svarljivo da „Nemanjići” nisu pokazali da će igrati na tanku žicu nacionalne nadmoći, povlađujući mitomaniji i toliko raširenom osećaju superiornosti, uzroku mnogih tragedija koje je ovaj narod doživeo i preživeo. I koji i dalje preživljava. Stefan Nemanja je gotovo bezgrešan, brižan je i voljen otac i muž, blag vlastelin i oštrouman vojskovođa. Ne žudi za slavom i bogatstvom, nevešt je u dvorskim spletkama, oštrouman je i ne klanja se autoritetima. Savršen!

I na kraju detalj za koji sam se nadao da se neće pojaviti, ali nekim čudom mu se nije moglo odoleti. Majka Ana je ukorila decu da ne jedu prstima, već je naredila da koriste pribor za jelo. Bojim se da je velikom broju naših ljudi prva asocijacija na Nemanjiće i slavnu srednjovekovnu Srbiju to što su jeli zlatnim kašikama onda kada je nemački car jeo prstima. Nekima je to i jedino „znanje” o osnivačima države. A reč je o čistoj istorijskoj fikciji, za koju ne postoji nijedan materijalni dokaz, niti zabeleška, čak ni na manastirskim freskama.

Zašto nam je u već odmaklom 21. veku potrebno podgrevanje iluzije o sopstvenoj superiornosti i posebnosti, i to na praznoverju guslarskih interpretacija slavne prošlosti? Zašto nam moćni javni servis nije ponudio poštenu verziju rađanja srednjovekovne države, bolnu i prljavu, ali slavnu. To su bila naša očekivanja, a još jedan u nizu mitova neće nas učiniti zrelijima.