Ministre, rat je izgubljen

Izgubljen je onog trenutka kada je otpočeo minut ćutanja posvećen preminulom narko-dileru u „Pioniru”.
Izgubljen je kada su oni kojima se nije svidela reakcija poštenih navijača, koji nisu želeli da odaju počast nekome ko to ne zaslužuje, morali da beže kako ne bi dobili batine.

Izgubljen je kada je policija „slučajno” zakasnila da ih zaštiti, pa se na tribinama pojavila sa prihvatljivih pet minuta zakašnjenja.

Izgubljen je kada je „misteriozna osoba” na Voždovcu dala fudbalerima Partizana da nose majice sa likom ubijenog narko-dilera. Izgubljen je kada policija ponovo nije reagovala.

Izgubljen je kada je ista ta „misteriozna osoba” dala i košarkašima pomenute majice, samo u drugoj boji. Da se razumemo, igrači nisu imali izbora, jer da su rekli i „a”, dobili bi batine koje bi dugo pamtili. I niko ih ne bi tu zaštitio.

Dobra vest je da se rat protiv mafije može dobiti ako se ljudi koji imaju po 20-30 krivičnih prijava i presuda za razna kriminalna dela udalje sa stadiona i drugih sportskih borilišta. Zauvek. Bez izuzetka. Bez obzira na to za koga navijaju.

Loše vesti su da se to NIKADA neće dogoditi. Zato budimo pošteni. Hajdemo da održimo minut ćutanja za svakog preminulog narko-dilera, ubicu, razbojnika... Zašto samo za one koji su kao i navijači? Hajdemo za sve. Jer rat je izgubljen. Mi smo ga izgubili. A uskoro će i 2. decembar i godišnjica smrti Pabla Eskobara. Zato bi bio red da spustimo zastave na državnim institucijama na pola koplja. Ipak, takav je red.