Manijaci, seme vam se zatrlo!
Pre 15 godina šetala sam pustim ulicama u 3 sata ujutru, bez straha. Pripišite to mladosti, ludosti, drugim vremenima. Onda sam postala novinar i najcrnja hronika obojila je moj život, pa neretko noću trčim od automobila na parkingu do ulaza - da me neko zlo ne snađe.
alo.rs
U međuvremenu sam postala i tetka, i to ona koja sa detetom voli da juri od vrtića do parkića. Dok bdim nad njom, kao kobac vrebam i merkam sumnjivce. Reče sestra da sam hodajuća fobija i da moram da izbacim iz glave scenario po kojem je neko uzima za ruku i odvodi.
Vrisak majke bio je znak za uzbunu. Srećom, deda gega sa štapom, pa nije daleko odmakao. Dok su smirivali mamu i tražili klince, čiča je uhvatio tutanj, a mališan koga je umalo oteo tresao se u majčinom zagrljaju nesvestan kakva je sudbina mogla da ga zadesi.
Ne znam čime je dete namamio, očevicima je delovalo potpuno bezazleno - deka vodi unuka kući. Istina je da među nama šetaju vukovi u jagnjećoj koži. One koji krive majku da je negde blenula podsetiću samo da je mala Maša oteta iz majčinog naručja. Ne, nismo prestali da bdimo nad decom, samo nismo navikli na manijake u parkovima. Zato, pamet u glavu - od deteta ni metar.