Kad ptice utihnu

Sudar austrougarskih agresora i golobradih srpskih mladića završen je obostranim porazom, jer pobedom ne možemo nazvati stradanje čitave jedne mladosti.

Ceru i Kolubari pevaju se pesme, prenose se priče, štampaju knjige, a Mačkov kamen skromno šapće o rekama krvi i prekinutom sazrevanju tadašnje srpske omladine.

Svojom autobiografijom Đorđe Karađorđević svedoči o ovim tmurnim danima, ali i njega istorija briše, i njegovo ime bledi, kao da je to usud hiljada onih kojima sudbina dodeli najkrvaviji viteški zadatak, tešku pogibiju bez dugotrajne slave.

Svedoci najstrašnijeg vojničkog stradanja izgleda nisu slučajno manje „popularni”. Postoji verovanje koje kaže da su se istoričari nakon bitke dogovorili da u narednim godinama ne govore mnogo o ovoj borbi, koja je obema vojskama donela samo velike žrtve i veliki poraz. Pre tri godine snimljen je film o ovom događaju pod naslovom „Ovde ni ptice više ne pevaju”.

Svake godine na dan svršetka bitke, 22. septembar, dešava se neobjašnjivi fenomen. Na taj datum već pune 103 godine nema cvrkuta ptica, kao da sva priroda, čitav šumoliki krajolik u tišini služi pomen neznanim i znanim nesretnicima koji usnuše večiti san na Mačkovom kamenu. I kada nema političara da spuste venac uz brojne statiste i aktiviste, i kada nema veteranskih udruženja, jer nema živih veterana onih dana, i tada Svevišnji udesi prigodan program i minut ćutanja prirode, koji potraje čitav dan, shodno težini stradanja vojnika-junaka.

I danas se šetajući šumama Jagodnje, na putu ka vrhu Mačkov kamen, ka kosturnici mučenika, naiđe na bajonet koji izronivši iz zemlje i dalje stoji okrenut ka Drini.

I danas se kad retki poštovaoci utemeljitelja slobode donesu cveće i spuste na bezgraničnu humku na kojoj se nalazi piramidalni spomenik čuje reč zahvalnosti, proslavljanja, ali i obećanje da ćemo ih pamtiti, jer jedino zaborav može ubiti heroja, metak ga samo proslavi.

U slavu predaka, u spomen junaka, podelite danas na društvenim mrežama stihove Vojislava Ilića mlađeg, kao svesnu poštu i ulog večnog pamćenja naših junaka sa Mačkovog kamena:

„Neznani brate, kad putem naiđeš,
Za jedan časak zastani u hodu,
I svrati ovde gde spavaju žrtve,
Iz ispolinske borbe za slobodu.
Poklon’ se svetoj kosturnici njinoj
I opomen’ se, zatvarajuć’ vrata:
Da pravo znači više nego sila,
I da je David survo Golijata.“