Dodikovo kockanje i "Titanik"
Prošlo je godinu dana otkako je Milorad Dodik stavljen na crnu listu SAD, kada mu je zabranjen ulazak u Ameriku i zamrzuta su mu sredstva koja tamo potencijalno ima.
Dušan Milenković
Prošla je godina otkako se Dodik kockao, izgubio i sada je došlo vreme da se vadi. Jer u proteklih godinu dana nije se desilo ništa od onoga što su kao sigurno najavljivali njegovi savetnici – da su sankcije protiv predsednika RS „očajnički korak odlazeće Obamine administracije“ i da će novi predsednik Tramp poništiti čitav niz odluka svog prethodnika.
To pitanje dana za skidanje anti-Dodik sankcija evo proteglo se i do novog Svetog Stefana, Dana Republike Srpske, oko kojeg se Dodik prošle godine kockao i - izgubio. Da li je on, poučen gorkim iskustvom, ove godine pokušao da se vadi? Verovatno. Nije, na primer, tražio vod vojnika iz Armije BiH za paradu u Banjaluci, kao što je učinio prošle godine i tako dolio kap koja je kod Amerikanaca prelila čašu.
Sve i da je imao takve namere, ovogodišnja proslava Dana RS ipak ne daje nadu Dodiku da bi u odnosu administracije (nove) u SAD prema njemu nešto moglo da se promeni. Obeležavanjem Dana RS na način na koji to već drugu godinu praktikuje, Dodik ne radi na smanjenju tenzija sa ostalima u BiH, a naročito sa najuticajnijima u međunarodnoj zajednici. Naprotiv, 9. januar se već polako etablira kao kritični dan u kalendaru mogućih kriza u BiH, kao dan oko kojeg napetosti eskaliraju.
Čak i ako se Dodik potrudio da ove godine donekle spusti loptu, njegovi gosti potrudili su se da sve ostane po starom. Naročiti doprinos dao je bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, kada je primajući banjalučko odlikovanje iskazao želju za samostalnošću RS i njenim ujedinjenjem sa Srbijom. Očigledno je procenio da sada konačno može reći ono u šta duboko veruje, a pre godinu dana su ga u tome sputavale stege predsedničke funkcije. Zaboravio je, pritom, da iako nije predsednik, nije ni običan građanin, već je prvi čovek institucije Vlade Srbije. Zaboravio je da i dalje mora da vodi računa da stavovi koje iznosi u javnost ne odudaraju od zvanične politike države Srbije. A to što je Nikolić rekao u Banjaluci direktno se suprotstavlja politici Srbije da priznaje državnu celovitost BiH.
Ne računajući nastup Nikolića, odnos Vlade u Beogradu prema ovogodišnjoj proslavi Dana RS bio je dobro politički odmeren. Delegaciju Vlade Srbije predvodio je njen potpredsednik Nebojša Stefanović, koji je i u govoru u Banjaluci podsetio da Srbija želi prosperitet Republike Srpske i još jače međusobne veze. To su reči koje na najbolji način oslikavaju prirodu veza Srbije i RS, protiv čega nema niko ništa da kaže. Čak ni u Sarajevu. Pravu meru pronašao je i Aleksandar Vučić.
Predsednik države nije prisustvovao proslavi u Banjaluci, jer taj događaj izaziva kontroverze u BiH, sa kojom Vučić želi da gaji što bolje odnose. To je velika pozitivna promena u odnosu na prošlogodišnju proslavu, kojoj je prisustvovao tadašnji šef države Tomislav Nikolić i time opravdano doveo u pitanje iskrenost zvanične politike, koju je kao predsednik Srbije i tada, a i sada kao činovnik Vlade Srbije, bio dužan da zastupa. Međunarodna zajednica ne uvažava dovoljno ispravnu i pomirljivu politiku Srbije i predsednika Vučića. Ista ona međunarodna zajednica koja ne sme da osudi pozive na rat Bakira Izetbegovića i Ramušovo javno opstruiranje primene Briselskog sporazuma. Samim tim ni ne čudi opadanje podrške evropskim integracijama u srpskom narodu.
Zaista je teško biti realan, a ne videti dvostruke aršine administracije EU i nije lako razumeti Žan-Kloda Junkera (čak i kad je trezan) kad arogantno govori o uslovima koje Srbija treba da ispuni da bi postala članica EU. Odnos EU birokratije prema Srbiji najbolje ilustruje onaj stari vic iz devedesetih kada nastavnica u školi u Zagrebu ispituje učenike hrvatske i srpske nacionalnosti. Malom Hrvatu postavlja pitanje: Koliko ljudi je poginulo na brodu „Titanik“, on odgovori: 1.517. Onda se nastavnica okrene prema malom Srbinu: „Perice, nabroj njihova imena!“ Dakle EU krajnje očigledno, čak licemerno, pokazuje da ima različite kriterijume za iste pojave i iste događaje na Balkanu.
Ako EU hoće da dokaže suprotno, Srbija ove godine mora biti nagrađena uspostavljanjem bržeg puta za njen ulazak u zajednicu evropskih naroda. Srbija je to zaslužila!