Deca su deca

Negde opet na drugom kraju, u zlatarskom okrugu, nešto što se graniči sa drugom dimenzijom - maleni Nemanja (8) sa mlađom sestrom Milicom i tatom put do škole dug 16 kilometara prelazi na leđima konja.

Osim što su svakodnevno suočeni sa najtežim vremenskim prilikama, oni nailaze i na divlje zveri. Drugara nema, a put od kuće do škole presecaju po život opasne situacije, poput čopora vukova.

Tako je to nekako, borimo se sa drugima, sa prirodom, sa sobom. Izgleda da to danas počinje sve ranije, možda je produkt nasilničkog vremena i društva čiji smo akteri baš svi... Polunervozni, polubesni i nasilni. Dok vozač psuje baku koja sporo prelazi ulicu, neko dete to gleda... Dok nervozni roditelj ćuška svoje dete nezadovoljan jer ne zna kako će sutra da plati račune, ono možda tako postupa sa drugom decom, jer misli da tako treba. Deca nisu kriva... Nasilje je obično posledica nekog bezazlenog konflikta, trebalo bi učiti mlade da se oni mogu rešiti na drugi način, i u tome moramo da učestvujemo svi.

Dok psiholozi u medijima apeluju na roditelje i mole ih da obrate pažnju na profile svoje dece na Fejsbuku, da budu u toku gde se kreću i o čemu se dogovaraju sa društvom, jer tako mogu da spreče ugovorenu tuču, zakazanu negde u parku, na uglu ulice, ili iza škole, meni kroz glavu prolaze slike uličnih bandi i načisto zaboravim da se radi o deci...