Pokršteni Srbi su najveće ustaše

U nedeljnom intervjuu za “Alo!” priča kako gleda na to što bivši predsednik Hrvatske Zoran Milanović vređa Srbe, zašto mu takozvana filmska mafija nije dala novac ni za jedan film, kao i tome ko mu je ubio brata?!

Spadate u grupu najvećih srpskih stvaralaca u kinematografiji. Zašto država nikada nije finansirala nijedan vaš film?

- Nikada me država nije finasirala niti mi pomagala. Pošaljem scenario komisiji, oni mi odgovore: “Šta će tebi pare kada imaš publiku i bez para?”. Tako da nisam dobijao nikakvu podršku države, čak su u komisiji filmskog centra film “Šešir profesora Vujića” ocenili kao komercijalni film koji je namenjen da se gleda u bioskopima i da od prodaje ulaznica dobijem novac. To je film iz kulturne istorije Srbije i nikako ne može da bude komercijalan. Ljudi koji su u komisiji su obično oni koji su snimili film kojeg je videlo dve hiljade gledalaca. Oni prosto ne trpe ljudi koji imaju više gledalaca i publike od njih. Već toliko godina im je isti izgovor: “Nećemo njemu davati, dajte drugom”.

Kome onda daju taj novac? Da li novac odlazi filmskoj mafiji?

- Iskreno, ljudi sami mogu da vide čiji je film finansiran od strane države, a čiji nije. Bez podrškle RTS-a ne bih snimio ništa, a da sam čekao državu, ne bih snimio nijedan film.

Mislite li da će se nešto promeniti dolaskom novog ministra kulture Vladana Vukosavljevića?

- Menaju se ministri kulture, a ostaje nekultura. Ne mogu da ga ocenim dok ga ne vidim na delu. Moje iskustvo sa dosadašnjim ministrima jeste takvo da mi nisu pomagali. Stvaram bez njih, a oni treba da vode računa o kulturi i da je pomažu.

Da li posle svega verujete u nekog političara?

- Znate šta, da mi imamo politčara u kojeg verujemo, bili bismo kao ostale druge zemlje i na nekoj drugoj poziciji. Srbija je blagorodna zemlja, koja ima dosta sposobnih ljudi koji nisu na sceni. Zemlja bi mogla biti mnogo srećnija i razvijenija da nije upala u rupu iz koje već dvadeset godina ne može da izađe.

Svedoci smo ponovnih sukoba između Hrvatske i Srbije. Poslednji u nizu bio je kada je Zoran Milanović nazvao Srbe šakom jada. Ko ima interes u tome što potpiruje tu vatru?

- Potpiruju je Srbi koji su primili katoličku veru. Svi ti Sanaderi, Milanovići... Oni se dokazuju u novoj veri tako što pljuju po Srbima. Najveći broj ustaša su pokršteni Srbi, koji se sada dokazuju katolicima i njihovom narodu. Pogledajte prezimena tih antisrba i videćete da su srpskog porekla. Dakle, oni raspiruju to, oni se dokazuju da su veći Hrvati od Hrvata. Tako je bilo za vreme ustaštva, i evo dešava se i danas. Među najglasnijima ne vidim nijedno pravo hrvatsko prezime, među tim najvećim zagovornicima mržnje.

Hoćemo li uspeti da živimo konačno bez sukoba i busanja u prsa?

- Narodu u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji je dosta toga. Njima treba miran život i prosperitet kojeg su godinama bili lišeni. Političari su ti koji naduvavaju sukob, bore se za birače tako što će se neprijateljski postavljati prema svima i biti oštri. Njima trebaju neki neprijatelji da bi narod bio čvršće uz njih. Da su stalno u nekoj opasnosti iz koje se teško izlazi. Vlast je ta koja pravi atmosferu da ljudi stalno budu u strahu, narod to ne radi. Narodu nikada to nije bilo u interesu, vlast je vodila narod u ratove i sukobe. Umesto da su stvarali atmosferu suživota na ovom prostoru, oni na sve načine pokušavaju da utiču na to da narod živi u strahu.

Pričali ste da ćete snimiti film o Kosovu. Šta se sa tim dešava?

- Svedok sam svih dešavanja na Kosovu, jer sam skoro ceo život proveo tamo. Moj brat je stradao što je pokušavao da skrene pažnju na događaje koji su se tamo dešavali, mislim na posleratna zbivanja. To što se dešavalo u Drugom svetskom ratu i posle, proterivanje Srba, zatim zakon koji se donosi uz pristanak Srba da se zabranjuje povratak onih koji su za vreme rata pobegli, priliv divljeg stanovištva iz Albanije, odnosno, popunavanje tog prostora koji su Srbi napustili... Moj glavni junak u filmu pokušava da skrene pažnju na to, jer veruje da Tito ne zna šta se dešava. Priča se svodi na to da su Srbi otvorili vrata albanskom širenju i njihovoj ekspanziji da osvaja Kosovo. To je jedna nacionalna drama. Više puta sam pokušavao da to napravim, čak nekoliko decenija, ali ljudi to nisu odobravali. Komunistička partija mi je nekoliko puta zabranjivala da o tome govorim, a ustvari su oni glavni krivci što smo izgubili Kosovo.

 

Pomenuli ste da vam je brat stradao na Kosovu. Jesu li ga ubili Albanci?

- Moj brat je završio ekonomiju, bio je jedan od bitnih faktora na Kosovu. Napisao je pismo Titu u kojem opisuje stanje na Kosovu i govori gde to vodi. Naravno, Tito je odmah pismo prosledio Bakaliju uz izgovor „Vidi šta hoće ovaj Šotra“. Odmah su ga izbacili iz svih mogućih odbora, dobio je otkaz. Od svih tih stresova i svega što mu se desilo vrlo brzo je preminuo. O tome mi je tužno da pričam.

Kako biste ocenili vladavinu Aleksandra Vučića?

- Ne želim da pričam o tome, smatram da to nije moj domen. Prestao sam da čitam novine, gledam dnevnik i prenos skupštinskih sednica. Nije ništa isto kao pre. Politička scena Srbije je prizemna.

Kako vam danas izgleda politička scena u Srbiji? Je l’ smatrate da je poput rijalitija ili ne?

- Šta da vam kažem, to za mene nije scena, jer je jako je prizemna i obiluje istrošenim političarima. Izgleda veoma trivijalno.

Da li ste za ulazak Srbije u Evropsku uniji ili mislite da nam tamo nije mesto?

- Ja sam za Evropsku uniju ukoliko nam nešto dobro može doneti. Logično bi bilo da postoji neka EU u kojoj su svi narodi jednaki i ravnopravni, ali teško mogu kusi i repati biti ravnopravni. Mi smo u EU druga liga. Mnogo se to nešto razvlači, neki su narodi brže ulazili od nas.

Save