O bolesnima brinu i od kuće!
Heroine srpskog zdravstva 2016. godine svakako su medicinske setre sa Klinike za infektivne i tropske bolesti KCS - Milojka Topalović, Jelica Berić i Milena Ivanović!
Alo!/Ana Paunković
Tamo gde paranoidni strah izazivaju groznica Zapadnog Nila, sida, malarija i druge opasne infektivne bolesti, one su ostavile preko 30 godina svog života, ali i doživele da od njih zaziru prijatelji na slavljima. Znaju da zagrle obolelog u odsudnim trenucima, radile su na svim odeljenjima i priznaju za “Alo!“ da im je posao jako težak, ali da ga ipak jako vole.
Jelica Berić, sa Odeljenja CNS, kaže da je na klinici 34 godine, a pacijenti o kojima brine imaju upale mozga i moždanica.
- Konfuzni, dezorjentisani, imaju temperaturu, glavobolje, povraćaju, a neki su bez svesti. Nas dve smo na 16 postelja. Presvlačimo ih, menjamo pelene, hranimo ako pacijent ima refleks gutanja, ako ne, onda to radimo preko sonde. Delimo terapiju, koja je uglavnom intravenska. Ovu godinu obeležio mi je mladić koji je kod nas ležao mesec i po dana. Imao je upalu mozga. Kod kuće ga je čekalo malo dete. Nije se oporavljao kako smo očekivali. I najzad, kada smo svi odahnuli jer mu je bilo bolje, odjednom je dobio epileptični napad. Bio je to šok! Nisam imala vremena za emocije, jer smo morali brzo da reagujemo - priča Jelica i dodaje da, kada je sve prošlo, počela je da “podrhtava znajući šta je sve moglo da se desi”.
- Smirivala sam sebe govoreći: “Dobro je! Spasili smo ga!” - priča ona dodajući da je malo vrednovan njihov posao jer svi zaziru od njih zbog toga što rade na Infektivnoj.
Pranje ruku najbolji lek!
Ove tri sestre poručuju građanima da peru ruke jer su sapun i voda najbolji dezificijensi!
- Ljudi se plaše naše klinike, a ne, na primer, autobusa na čijim šipkama je više bakterija i virusa nego na svim našim odeljenjima. Zaboravljaju da operu ruke čim dođu kući ili na posao. Takođe, sapun i voda su prva pomoć i posle ujeda pasa i mačaka, ali i svih dnevnih aktivnosti. Dakle, perite ruke i smanjićete šansu infekcija na najmanju moguću meru - savetuju one.
Sestra Milojka Topalović je sa 13. odeljenja, gde se leče crevne infekcije koje su izazvale opasne bakterije klostridije.
- Radim 36 godina na Infektivnoj. Kod nas su uglavnom stariji, operisani pacijenti. Imaju prolive, povraćanja, temeprature. Bude i do 25 obolelih, od čega 15 nepokretnih, a nas je dve - priča Milojka i dodaje da ih svakog jutra čeka pranje pacijenata, menjanje pelena, umivanje, hranjenje, vađenja krvi, deljenje terpije.
- Ova godina ostaće mi u sećanju po jednoj baki od 80 godina. Toliko se vezala za mene da je insistirala da joj dam svoj broj telefona i posetim je kod kuće - priča ona.
Sestre, budite ljubazne i strpljive i isecite nokte!
Naše sagovornice poručile su mlađim koleginicama u zdravstvu da budu strpljivije sa pacijentima, razumeju njihovo stanje i uče od starijih koleginica.
- Trebalo bi da znaju da kažu: “Dobar dan!” i imaju osnovno kućno vaspitanje. Osmeh ih ne košta ništa. Neophodno je da se spuste na zemlju jer ponekad mnogo visoko lete. Takođe, nek iseku nokte. Pacijenti su uplašeni, treba ih smiriti, posebno kada im se pogoršava stanje - navele su one.
Sestra Milena Ivanović sa Odeljenja “Hepatitis 2” radi već 30 godina, bez dana bolovanja.
- Kod nas se leči žutice i ciroze jetre. Ovu 2016, ali i ceo moj radni vek, obeležiće mi trovanje tri devojčice pečurkama i dečak koji je dobio tetanus. Nije im bilo spasa. Svi smo plakali - opisuje ona dodajući da sada leži dečko koji je sav žut, nema viruse, prima terpiju, ali je i dalje u istom stanju.
- Odem kući i razmišljam. Šaljem koleginici poruke da vidim kako je. Nije mi svejedno jer smo svi od krvi i mesa - završava ona.
Goran Stevanović, direktor Infektivne klinike, kaže za “Alo!” da su njih tri obeležile 2016. godinu zato što ispunjavaju sve što treba da ima medicinska sestra. - Svoj posao rade vrhunski, posvećene su bez obzira na specifičnost naše klinike. Spremne su da svoje veliko znanje i iskustvo iz svih oblasti infektologije prenesu na mlađe koleginice, ali i mlade doktore. One nikada ne znaju koliko će prijema biti tokom 24 sata. Njih izjednačavam sa sestrama Urgentnog centra. Polovinu posla mogu da urade žmureći, ali nikad ne zatvaraju oči - navodi on.