Vedrana Rudan isplanirala svoju sahranu

 

Vedrana Rudan (71) na svom blogu pisala je, u svom stilu, o ljubavi majke prema deci.

Nedavno je književnica opširno razradila tvrdnju da deca, kada navrše 18 godine, ništa ne duguju roditeljima, a osvrnula se i na zategnut odnos sa sinom i unukom.

"Jako sam rano poželela da imam decu", piše Vedrana, i dodaje da nije previše pažnje posvećivala traženju idealnog muškarca jer je tada mislila da su svi isti.

"U modi su bili visoki mužjaci širokih ramena i krupnih šaka. Većina žena svoju ljubav prema partneru ne doživljava kao nešto što će joj odrediti sudbinu. Više pažnje posvećuju odabiru venčanice nego testiranju budućeg oca svoje dece. Kad se zaj****o, ne čudimo se previše".

Vedrana dalje dodaje da stalno oko sebe gleda kako strastvene ljubavi prerastu u strastvenu mržnju.

"Ljubav ima svoj rok trajanja. Dugačka, bela haljina uvek se može pretvoriti u kratku u kojoj ćeš nekoj nesretnici otići na venčanje. Ti, konačno slobodna, ona pravomoćno osuđena.

Ali…Neko nam je rekao, postoji bezuslovna ljubav, postoji večna ljubav, postoji ljubav otporna na oluje, poplave, požare, potrese. Ljubav majke prema svojoj bebi. Bebine godine tu ne igraju nikakvu ulogu. Dok postojiš, ono što si rodila za tebe je beba. Bespomoćno stvorenje sme sve i sve mu je unapred oprošteno", ističe Vedrana.

Kao dokaz da ne preteruje u ovoj tvrdnji, ona dalje navodi:

"Moja prijateljica je ćerki dala kuću pa sebi u sedamdesetoj iznajmila stančić. Ovih dana vlasnik je tera na ulicu jer će garsonjeru da proda. Sama je kriva. Da li je 'kriva'? Šta ako je ljubav između majke i njene mladunčadi nešto veće od života? Druga prijateljica je sinu u kešu platila stan, kupila mu auto, plaća njegove režije, jedva preživljava. To radi za svoj duševni mir. Majka meri svoju sreću veličinom sreće svojih beba.

Ključno pitanje, prema rečima književnice, jeste da li bebe mogu da budu srećne dok su majke žive ili to postaju tek kada odu daveži, kako ih Rudan naziva, koji ih finansiraju?

"Tu su i pogrebni troškovi. Bebe su najsrećnije dok stoje na rubu majčinog groba i jecaju u neverici. Organizovala sam svoju sahranu. Platila sam čoveka da moju urnu odveze barkom na otvoreno more i prah istrese u dubinu. Do smrti me žderalo dete, nakon smrti će me gutati ribe. To će mi biti najbolja investicija u životu, oprostite, posle života. J****e! Moje dete voli orade. I nakon smrti ću biti jestiva?

Šta sam detetu dala, a nisam morala? Neću nabrajati, sve radimo isto. Da sam svoju bebu nakon srednje škole šutnula njoj bih pomogla, sebe uništila. Ljubav prema bebi ubija na rate. Kad nam razmažena derišta od 10+, 20+, 30+, 40+, 50+… vrate onako kako svaki čovek vraća onome ko je prema njemu dobar, onda se čudimo", piše Vedrana i nastavlja:

"Pomogle smo mesu našeg mesa. Može li ono biti g***o? Gledale smo oko sebe, ništa nismo naučile. Meso našeg mesa može biti samo g***o. O izuzetcima se pišu knjige, snimaju filmovi i serije. Svaka žena rađanjem deteta preko noći postaje glupača. To joj, kako godine prolaze, postaje sve jasnije. Uzalud. Je li to naučeno ponašanje? Ili smo mi mame samo glupe ribe koje ne mogu odoleti crvu na udici?", pita se književnica.

"Zašto bih sama sebi život pretvorila u pakao čekajući da mi unuk kaže hvala za poklonjeni telefon? Nikad to neće učiniti. On je meso mesa moga mesa. Krešo zna, kupovanje mobilnog telefona moja je sreća. Imanje telefona kupljenog mojom lovom njegovo je pravo. Gotovo je. Svoje sam bebe skinula sa sise.

Ruku na srce, ko meni zaista treba? Imam Pepicu. Mačka ne pokazuje nikakav interes za ostavinsku raspravu. Naprotiv, nekako sam sigurna da mi želi dug i srećan život", završava Rudan.

 

 

 

 

 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI