Sahrana je jedan od najtežih trenutaka za porodicu preminulog, a običaji koji je prate razlikuju se od kraja do kraja. Međutim, nisu svi postupci koje ljudi tradicionalno praktikuju deo crkvenog učenja.

Prema delu „Srpske slave i verski običaji“, episkopa Nikolaja i protođakona Ljubomira Rankovića, u crkvenom smislu najvažniji su molitva, čin opela, žito i vino. Opelo predstavlja molitvu za pokoj duše preminulog i molbu za oproštaj grehova koje je učinio tokom života.

Autori istovremeno ukazuju na pojedine običaje koji su suvišni, pogrešni ili nisu u skladu sa crkvenim učenjem.

Daća ne bi trebalo da postane gozba

Okupljanje nakon sahrane trebalo bi da bude prilika za sećanje na pokojnika, molitvu i pružanje podrške njegovoj porodici.

Hrana i piće sami po sebi nisu problem, ali smisao daće može biti izgubljen ukoliko se okupljanje pretvori u raskošnu gozbu ili prekomerno konzumiranje alkohola.

Posebno se upozorava na situacije u kojima se prisutni napiju i počnu da se ponašaju neprikladno. U pomenutom crkvenom izvoru takvo ponašanje opisuje se kao „nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini“.

Veliki troškovi i raskošni venci nisu suština

Porodice se nakon smrti bliskog člana često suočavaju sa velikim brojem troškova. Zbog toga se u pomenutom delu ukazuje i na nepotrebno rasipanje novca prilikom organizovanja sahrane.

Kupovina velikog broja venaca, razmetljivo darivanje prisutnih i organizovanje preobilnih gozbi ne predstavljaju suštinu crkvenog ispraćaja.

Umesto toga, novac se može usmeriti na pomoć porodici preminulog, kako bi lakše podnela troškove sahrane, ili nameniti za humanitarne svrhe.

Kao primeri dobrih dela za pokoj duše navode se pomoć siromašnima, kao i prilozi crkvama, bolnicama i ustanovama koje brinu o nezbrinutoj deci.

Koji običaji nisu deo crkvenog učenja?

Pored preteranog trošenja i neprimerenog ponašanja na daći, u delu se ukazuje i na pojedina narodna verovanja i rituale koji se ne smatraju crkvenim običajima.

Među njima se navode ostavljanje različitih predmeta u kovčegu, ritualno prebacivanje uglja preko sebe nakon povratka sa groblja, kao i klanje takozvanog „dušnog brava“.

Takvi postupci pripadaju narodnim verovanjima i običajima koji su se vremenom zadržali u pojedinim krajevima, ali ih ne treba poistovećivati sa osnovnim crkvenim obredima.

U središtu treba da budu molitva i sećanje

Običaji koji prate sahranu mogu se razlikovati među porodicama i krajevima, ali je suština crkvenog ispraćaja mnogo jednostavnija.

Umesto raskoši, nepotrebnog trošenja i praznoverja, naglasak je na molitvi za pokojnika, dostojanstvenom ispraćaju i podršci njegovoj porodici.

Daća zato ne bi trebalo da bude prilika za razmetanje, već mirno okupljanje ljudi koji su poznavali preminulog i žele da ga se dostojno sećaju.