"Đoković je aterirao u velikosrpsko dvorište u kom smrdi! Pokazao nacionalistički palanački duh! Neuko, pijunski, nešampionski!" Sramne reči

Novak Đoković je putem Tviter profila poslao podršku srpskom narodu u Crnoj Gori u boirbi za očuvanje svetinja, potez koji je ceo srpski narod pozdravio sa velikim oduševljenjem. Prvi koji se zahvalio Novaku bio je crnogorski košarkaš Nikola Mirotić, koji je i sam prisustvovao litijama pre par nedelja.

A kao što je bilo divnih komentara, tako je moralo biti i ružnih. Novinar i kolumnista Dragan Bursać je za crnogorski portal "Antena M" napisao tekst u kom je osudio potez Đokovića i okarakterisao ga kao "velikosrpski nacionalizam". Nije bilo sumnje da će i protivnici litija reći svoje i svaki vid podrške svom narodu nazvati tim čuvenim velikosrpskim nacionalizmom, a Bursać je to učinio čak vrlo ekspresno. 

Njegovu kolumnu vam prenosimo u celosti:

"Novak Đoković je podržao litijaše i mantijaše u Crnoj Gori. Potpuno bespotrebno, iznuđeno, potpuno neargumentovano, potpuno razočaravajuće. Pijunski, a ne šampionski.

Ovako bi se u par rečenica moglo sumirati ponašanje Novaka Đokovića u pogledu zvanične afirmacije litija i litijašenja.

Osim što je navukao gnev crnogorskog naroda na sebe, osim sto deli ionako podeljen narod, osim što podržava kršenje ustavno-pravnog poretka jedne sekularne zemlje, Đoković bi mogao se se drži onoga u čemu je dobar, najbolji. A to je sport. Nikako velikosrpski nacionalizam!

Mogao bi, ali je izgleda matica populizma iz Srbije mnogo jača. Toliko je jaka da se i jedan, možda jedini svetski kalibar iz Srbije morao oglasiti i to u trećerazrednom nacionalističkom tonu.

"Pozdrav i podrška za bratski narod u Crnoj Gori" sve sa fotografijom litijaša, u početku je zbunila iskrene obožavatelje Novaka Đokovića širom sveta. Pogotovo ako se zna da je Novak poreklom Crnogorac, nije jasno koji to bratski narod on podržava?! Jer oprema teksta u vidu fotografije slikovito otkriva da su to ljudi koji razlažu crnogorsko tkivo, da su to oni koji udaraju i na civilizacijske i na evropske tekovine Crne Gore. On podržava velikosrpske nacionaliste...

Nego, zaista, koji je to bratski narod, kojeg podržava Đoković? Nekakva ekstenzija srpskog naroda? Ili pusta želja da se (ovaj put) kroz reči svetskog sportiste Crnogorci opet asimiluju u papirnate Srbe. Zaista nije jasno. Biće da je u duhu "Beogradskog sindikata" i ostalih desnih populista, Đoković popustio srpskom ultranacionalizmu i sabe "dao" za isti. Kako će i hoće li mu hrabri crnogorski narod oprostiti, hoće li i kako Novak zaigrati ikada u Podgorici, najviše je do Novaka.

A šta mu je to trebalo? Dolivati nacionalistički kerozin na srbijansku plamteću vatru revizionizma?

I nije moralo biti tako. Jednom je jedan od najvećih kolumnista Boris Dežulović nazvao Novaka Đokovića "teniserom u ljudskom obliku". Shvatili ste, on je bio taj koji je u eri industrijskog sporta dao i vratio duh sportiste. Doduše, beše to duh balkanskog čoveka, koji se može skriti od sveta i Balkana, ali Balkan iz sebe izbaciti ne može. Bolje reći, malo fali da se pokaže onaj desni nacionalistički palanački duh, koji kipti ispod tri prsta, koji se utelovljuje u neukosti i supismenosti, a eskalira direktnom podrškom ultranacionalistima.

I opet, nije moralo tako.

Jer, mogao je Novak Đoković da se drži saveta fudbalskog trenera Jirgena Klopa, legende Liverpula:

Pa da parafraziram Klopa:

JA SAM SPORTISTA, NISAM POLITIČAR, NE PITAJTE ME ZA STVARI U KOJE SE NE RAZUMEM POPUT POLITIKE ILI KORONA VIRUSA!

Da se mi razumemo, Jirgen se razume mnogo bolje u politiku od Novaka Đokovića, samim tim što je izgvorio ovu rečenicu, tako preko potrebnu u vremenima sveznadarstva. Jirgen je rekao ono što se očekuje od stručnjaka koji je IZNAD politikanstva. Na žalost, Đoković je aterirao i reterirao u kaljužu iz koje je možda, samo možda fizički otišao. Aterirao je u velikosprsko dvorište u kojem možda smrdi, ali se od gomile ne zna čiji je smrad. Ili to gomila kolektivno smrdi. U pustoj želji da se dopadne, ako ne svetu, ono makar gomili u svom dvorištu, Đoković povlači potez koji će ostati trajna mrlja, na njegovoj čovečnosti.

A za karijeru ćemo lako.

O tome se birnu neke druge sudije, koje ne zanimaju ove stvari i to je dobro. Čovekom biti, znači ponekad i zaćutati, pogotovo ako je mišljenje i znanje rovito.

A mogao je, samo mogao, Đoković stati pored velikog Mate Parlova, pa reći Matine reči:

NE MOGU BITI NACIONALISTA, JA SAM SVETSKI PRVAK!

E, ali bi tada Novak bio svačiji i ničiji. Tada bi Novak kupio carstvo slobode koje nije od ovog sveta, carstvo u kome te svako može popljuvati, jer ni jednom toru ne pripadaš, zato što svetu, svetu pripadaš. Tome, opet na žalost, Đoković nije, a kako se čini i neće dorasti. Ostaće upamćen kao veliki sportista i efemerni misaoni čovek iz mase. Ništa više i ništa manje. Od toga.

A to najviše boli. Pre svega boli svakog normalnog Đokovićevog navijača, a onda indirektno, shvatiće to i Novak, i njega samog.

Pa da podsetimo Novaka, bratski narod u Crnoj Gori je izrodio između ostalih i njega, izrodio je heroje, izrodio je pisce, izrodio je naučnike, izrodio je umstvenike, izrodio je umetnike, pisce, slikare, vajare, izrodio je glumce, izrodio je i u kamenu isklesao svoju državu, nezavisnost, svoj spokoj i svoju slobodu vekovima pre pojave belog i svakog institucionalizovanog sporta... eto to je bratski crnogorski narod.

I baš zato što je takav, ne priliči mu da bude pijun umjesto šampiona, pa da je i stotinu puta šampion.

“Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka", reći će vladika Rade. A moja malenkost može upakovati mirnije, tiše i nečujnije-šta ti ovo treba, Novače???"

To je bila Bursaćeva kolumna. Još jednom se potvrdilo da ima previše ljudi koji se vode sad već opšteprihvaćenom krilaticom: "Svako ima pravo da voli i podržava svoj narod, sve dok taj narod nije srpski." Na Novaku i drugim velikim Srbima je da se ne obaziru na to, već da se i dalje ponose svojom zemljom i svojim poreklom.