"Pogledate u publiku i shvatite da je ono najvažnije mesto ostalo zauvek prazno!"

"Dugo sam ovo čuvala za sebe, ali napad nožem ostavio je i jednu sasvim neobičnu posledicu na mene. Uz sve strahove i fobije više nisam mogla kontrolisati svoj apetit. To je trajalo godinama. Bilo me je sramota, jer nisam mogla prihvatiti da nešto nemam pod kontrolom. Pojela bih ogromne količine u kratkom vremenu i to se onda loše odražavalo na fizičku pripremu nakon povratka na teren", izjavila je Monika Seleš.

Napadač nije dobio zatvorsku kaznu zbog psihičkog stanja, ali je dobio uslovnu dvogodišnju kaznu sa obaveznim psihološkim lečenjem.

Kada se oporavljala od rane njen otac je preminuo:

"Postojao je razlog zašto tata nije prisustvovao onom sudbonosnom meču u Hamburgu. Kad su mi se on i mama pridružili u Vejlu, izgledao je loše. Bio je pripadnik stare garde i mrzeo je doktore, jednostavno nije mogao da podnese preglede. Imao je rak prostate. Bila sam uništena, kao da se neko okrutno našalio sa mnom. Tata je smešten u vrhunsku kliniku Mejo u Minesoti. U proleće te 1993. godine, bila sam bolesna od brige za oca i strahovala sam za svoju karijeru. “Želela sam da budem pored njega, ali morala sam prvo sebe da izlečim" - ističe da je njegova smrt bila teža rana od uboda noža:

 

"Svaki dan započinjem misleći na njega. Kako vreme prolazi, sve više mi nedostaje. Gde god sam putovala na takmičenja, tata je uvek bio pored mene. Kada je operisan od raka prostate i pao u postelju, ja sam bila pored njega. Davala sam mu morfijum za ublažavanje bolova i hrabrila ga da izdrži, kao što je on mene bodrio na turnirima. Preminuo je u maju 1998. godine i taj gubitak boli me više od hamburške rane. Teško je kada tokom meča po navici pogledate u publiku i shvatite da je ono najvažnije mesto ostalo zauvek prazno"