Lako je Italijanu, Srbin živi iznad dva vulkana!

I u sportu, odavno predatom, i u muzici, ljubavi iz detinjstva koju je napustio, a sada joj se vraća, kao i u politici, koja ga je odnedavno privukla, do uspeha, veli nam, nema lakog puta. A prepreka ima, i te kako, i vrebaju odasvud. I iskušenja, dabome, i opasnosti.

Ovo za „Sprint“ zbori Bogdan Obradović. Teniski stručnjak na svetskom glasu, gitarista bez slave („Polako, za muziku nikad nije kasno“, upozorava nas), narodni poslanik u Narodnoj skupštini. Njegov život je, ipak, pre svega, tenis. Još od onda kad su fudbalska i košarkaška lopta izgubile utakmice sa žutom lopticom. Ni gitara nije imala šansu da pobedi i odvede svestranog Novobeograđanina („bogomdan“, kazuje mu samo ime) u beli svet. Džaba joj i stotinak odsviranih žurki, nestajala je poput peščanih dina na levoj obali Save.

Život posvećen tenisu je nagradio Bogdana Obradovića, bar u očima javnosti, najznačajnije u smiraj 2010. godine. Vodeći Đokovića, Zimonjića, Tipsarevića..., svoje učenike iz predreprezentativnog perioda, doveo je Srbiju do tadašnje (i dan-današnje) najveće titule - Dejvis kupa. Osam godina kasnije, i ko zna koliko udaljeni od druge „Salatare“, bivši selektor sada je teniski učitelj u svojoj akademiji. Tu nam i priča o sportu, muzici i politici.

 - Svuda je podjednako teško ostvariti uspeh. Jedino što muzika i sport ne mogu da vam dođu glave, a politika može. Politika je vrlo ozbiljna i opasna struka, ne mislim samo kod nas. Morate nekome da se zamerite, da se štitite od ružnih i opasnih likova, a nije lako živeti s takvim pritiskom, pod kojim je i vaša porodica. Ušavši u politiku, prepoznao sam koliko je sve to komplikovano.

Za političare se, ipak, smatra da žive lagodnije od naroda...

- Meni liče na profesionalne tenisere. Ogroman rad, mnogo sastanaka, jurnjave, putovanja, neizvesnosti, pritisaka... Ali, za razliku od sporta, ovde pritisci da izazovu da budete koleteralna ili ozbiljna šteta. Čini mi se da se o političarima priča prešarlatanski u smislu „ma, njima je lako, samo kažu i sve im donesu“. Oni daju prilično ozbiljnu žrtvu.

 

 

Zašto ste ušli u to?

- Stao sam uz politiku Aleksandra Vučića jer smatram da je čovek koji puno radi i na pređašnjim i na sadašnjim problemima. A mnogo ih je. Da li prvo treba da se jačaju vojska ili ekonomija, ili obrnuto. A tu su i privreda i poljoprivreda, i spoljna i unutrašnja politika i, naravno, naša večito aktuelna pitanja - Kosovo i odnosi s komšijama, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom. Ne znam koliko Italijana zna da na njihovom tlu postoji eventualno aktivan vulkan. Verujem da većina njih ne zna. A srpski narod bukvalno živi ispod dva vulkana! Ne znamo da li će da izleti dim, da nas poguši, ili kamenje, ili lava, da nas sprži. Svima nama se divim, jer ovde nije lako živeti.

 Šta ste još uočili otkako ste poslanik u Narodnoj skupštini?

- Tvrdim da nam je privreda bolja, vojska moćnija, da se državni aparat menja nabolje. Sve se menja nabolje. Da li treba kritikovati i govoriti da može da bude bolje? Da. Da li je možda moglo da bude bolje? Verovatno. Ali, mi se pomeramo. A koliko se svet pomera i koliko naš točak zaostaje, to je već hipotetičko pitanje. Kod svih nas treba da postoji svest da svako daje doprinos, pa kad izmerimo zajedničku energiju, videćemo zajednički rezultat. Neophodno je da shvatimo da živimo i za aparat zvani država, koji mora da funkcioniše.

Vreme prolazi, a Srbija je i dalje na jednom trofeju Dejvis kupa. Da li je stoga osvajanje veća senzacija sad, gledajući s osmogodišnje razdaljine, ili je bila u to vreme?

- Kad smo pobedili u finalu, Nikola Pilić i ja smo se zagrlili, čestitali jedan drugom, da bi mi on rekao: „Ne znaš šta ti se desilo, bićeš svestan posle 20 godina“. Ja mu rekoh: „Može li da se čeka malo kraće?“. Iskreno, ni tada, ni sada, a ni pre toga, o Dejvis kupu nisam razmišljao kao o cilju koji treba da postignem. To je za mene bio logičan nastavak rada s momcima koje sam trenirao, Zimonjićem, Pašanskim, Đokovićem, Tipsarevićem. Bili su dovoljno jaki individualno da izborimo Svetsku grupu, a onda smo se tukli s najjačima i pobedili - podseća se popularni Boća.

 Zašto ranije nismo ostvarili takav rezultat?

- Zato što su igrači sa 18 i 19 godina odlazili negde na studije ili kao treneri, jer je ovde posao trenera bio malo plaćen. Evo primera - kad sam radio kao trener u Beogradu, sat je bio plaćen marku, a u Nemačkoj kolege su radile za 85 maraka po satu. Oni su tamo ostali da rade s rekreativcima, netalentovanom, razmaženom decom, a ja sam ostao ovde i na neki način bio brušen kao trener od svih tih talenata. I na kraju, možda sam napravio čak i više novca nego mnogi koji su radili po raznim Nemačkama.

Ima li danas u Srbiji talenata za tenis?

- Ima. To u ovom trenutku kod mene u akademiji ekstremno pokazuje Hamad Međedović, koji sa 15 godina ima više talenta nego što su u tom izrastu imali Novak (Đoković), Janko (Tipsarević), Viktor (Troicki). Drago mi je da se takvi dečaci pojavljuju. Imamo plejadu talentovanih igrača između 14 i 18 godina koji sasvim sigurno mogu da ponude rezultate kakve su ostvarili pomenuti šampioni. Kecmanović je bio prvi junior sveta, Olga Danilović broj jedan, pa Jorovićeva, Međedović...

A da li je moguće da ta deca prođu kompletno tenisko školovanje u svojoj i da ne odlaze u inostranstvo?

 - I Novak, i Janko, i Viktor putovali su po turnirima, ali moje ubeđenje je da su oni proizvod i srpske pameti. Novak je prvi profesionalni turnir odigrao u Srbiji. Od svoje šeste do 17. godine igrao je u Srbiji. Odlasci kod Nikole Pilića samo su procenti u nečemu. Ja sam namerno davao prostor svojim igračima da idu u druge akademije, da vide, da njih vide. Hamad je, recimo, bio kod Tonija Nadala, Muratoglua...

Koji aspekt je teži u stvaranju igrača - pedagoški ili trenerski?

- Na primeru sazrevanja ličnosti vidi se kolika je čarolija u pedagogiji. Zbog toga neobično puno cenim Marijana Vajdu. Novak je u početku karijere bio u velikom konfliktu s Federerom, tačnije, Rodžer je u njemu video dolazeću konkurenciju. A sad bezmalo postaju najbolji prijatelji. To je dokaz da sve ličnosti sazrevaju. Pored pedagogije, bitan je i trening. Igrači se stvaraju u akademijama, ali se kale na turnirima. Takođe, bitna je i postojanost u smislu da radite s ljudima od poverenja.

Kao, na primer...

- Pogledajte, trojica najboljih su vrlo stabilna. Zašto? Od Federerovog početka pamtim da je uz njega Severin Luti. Uz Nadala je njegov stric Toni. Đoković je radio s Jelenom (Genčić) dok je bio klinac, onda se pojavljujem ja zajedno s Pilićem, zatim nalazimo Vajdu, koga Novak ne menja. Treba imati sreće i naći nekoga ko može duhovno da te prati, što kaže Novak, da bude deo porodice. A taj mora da bude sposoban i da apsorbuje stres kojim su igrači izloženi zbog odvojenosti od najbližih. A onda dođe vreme da u priču moraš da uklopiš porodicu. Zato je tenis užasno komplikovan sport, za razliku od fudbala, košarke... - poručuje Bogdan Obradović.