Obradović za „Sport plus“: Ivana može da preskoči Hajke
„Devet godina radim sa našom šampionkom i, tvrdim, skakaće na vrhunskom nivou još onoliko koliko bude želela! Sposobna je da se 2022. na Svetskom prvenstvu približi dvoranskom rekordu od 7,37 metara, koji je u vlasništvu slavne Nemice“, smatra trener Španovićeve
Profimedia
Iza svakog uspešnog sportiste mora postojati trener ili tim ljudi koji u značajnoj meri doprinose uspesima te osobe koja se takmiči. U slučaju naše najbolje atletičarke Ivane Španović, to je Goran Obradović (48), čovek koji je mnogo uradio na tome da Ivana postane jedna od najboljih sportistkinja koju je ova zemlja dala ikada.
PROČITAJTE JOŠ:
S Obradovićem smo porazgovarali posle osvajanja trećeg zlata u nizu za Ivanu Španović, do kojeg je došla na dvoranskom Evropskom prvenstvu u Glazgovu pretprošlog vikenda.
Koliko vremena godišnje provedete s Ivanom, jeste li deo njene porodice, a ona vaše?
- Više od pola godine provedem s Ivanom na raznim putovanjima i takmičenjima, pa je sigurno da doživljavamo jedno drugo kao porodicu.
Ne žalim što nisam bio šampion države
Bili ste vicešampion države u skoku uvis 1991. i 1992. Žalite li za titulom?
- Ne žalim za titulom, Topić i Zorić su moja generacija, bili su tu i Hrvati, Slovenci. Mi smo tada, 1990, imali petoricu juniora koji su skakali preko 2,20, a Topić je bio juniorski svetski prvak. Drago mi je da sam upijao znanje od tih trenera i bio deo svega toga.
Koliko vaša porodica trpi, opraštaju li vam deca vaša odsustva?
- Moja velika sreća je što sam odabrao saputnicu Dušanku, a ona je odmah prihvatila to čime se bavim baš kako treba. Znala je da se udala na trenera. Veoma sam ponosan na nju što je sve to izdržala. A veoma sam ponosan i na svoju decu, nikad mi nisu ništa prebacili. Samo jednom jesu, kada mi je bilo narušeno zdravlje. Imao sam hipertireozu. Dva puta mi se to desilo. Lečenje traje između pet i osam meseci. A problem je zapravo bio što sam bio sam na terenu sve vreme i nisam hteo da se odmaram! Uz adekvatno lečenje to se suzbije, hormoni štitne žlezde vrate se na normalu. Inače, nemamo pravo da vodimo porodice na takmičenja. Ne smeju da budu u oficijelnom hotelu. Ali, moja supruga je organizovala putovanje na SP u London, išla je s jednom od ćerki, a bila je i prošle godine u Berlinu, naravno, o svom trošku. Na EP u Beogradu 2017. bili su svi - uža, šira porodica...
Kad ste uvideli da će Ivana biti šampionka?
- Još kad je bila mala, sa 15 godina, skočila je 6,42, što je bio treći rezultat svih vremena u svetu. Tada se znalo šta će postati. U to vreme je nisam trenirao. Imali smo mi velike potencijale u atletici, koji nisu iskazali svoj pravi potencijal na važnim takmičenjima. Bilo je mišljenje da srpski talenti ostaju pod tim imenom - samo talenti, koji se nikad nisu razvili. Ivana je 2010. došla kod mene. Bilo nam je potrebno dve godine da se upoznamo i napravimo zajedničku saradnju, koja je uspela da produkuje prvu medalju u Moskvi. To je bila prva prekretnica. Ta medalja bila je slučajna, ali preostalih 10 ne. Znali smo šta radimo, iskusniji smo bili, samopouzdanje je bilo jače, veće...
Najteži trenutak 2017. u Londonu
Da li ste nekad zaplakali od sreće ili možda od muke?
- Zaplakao sam od sreće posle prve medalje u Moskvi. Od muke nisam zaplakao, iako sam se ekstremno iznervirao 2017, kad joj se broj otkačio, pa je ostala bez zlata na SP u Londonu. To mi je jedan od najtežih trenutaka.
Koliko skokova je potrebno na treningu da bi se na takmičenju ostvario rezultat vredan medalje?
- Ima više vrsta skokova koji se koriste tokom treninga da bi sportista bio spremniji. Ivana ne skače svakog dana, nego dva puta nedeljno. A broj skokova je u danu između osam i 12. Ali, ona između svega toga ima i druge vrste skokova. To se meri u hiljadama.
Šta je najteže, a šta najlakše u treniranju tako uspešne sportistkinje?
- Najteži je skok udalj. To je tehnička disciplina. Uvek se potkrade neka greška, posebno ako niste fizički spremni 100 odsto. Mentalni pristup je najvažniji. Svi vole da rade fizikalije: trčanje, teretanu... To i Ivana obožava da radi. Ali, rad na tehnici iziskuje velike napore.
Da li vam je nekad protivrečila, recimo, u odluci da preskoči seriju?
- Tu nikada nije bilo nesuglasica. Bilo je, recimo, posle povrede, kada je trebalo da se vrati, u olimpijskoj godini. Nesuglasica je bila da li je karijera bila uspešna ili ne. Doživela je neugodnu povredu stopala, nije mogla da odradi trenažni proces. Kasnije, došla je 2013. i ta prva medalja, prevazišli smo sve to i bilo je mnogo, mnogo lakše. Više se po pitanju struke nismo kosili uopšte.
Da li bilo situacija da se nervirate više od Ivane posle neuspešnog skoka?
- Naravno, ima situacija gde se ja, ako nešto ne realizuje, više iznerviram nego ona. Bogami, baš se dobro iznerviram. Ja to njoj neću pokazati na terenu, ali kasnije joj stavim do znanja koje su greške napravljene. Onda mi ona daje objašnjenje zašto se to desilo...
Šta joj najčešće doviknete s tribina?
- Uglavnom ne moram da je bodrim. Ona je rođeni borac, a što se tiče stimulacije na takmičenju, za time nema potrebe. Uglavnom joj posle skoka ukažem na eventualnu grešku i potvrdimo dogovor za sledeći skok.
Bio bih vrhunski golman
Žalite li za karijerom fudbalera?
- Gledano iz ove perspektive - ne. Bio sam golman. Smatram da sam mogao biti vrhunski čuvar mreže. Imao sam fantastičan refleks. Ipak, ljubav prema atletici je prevagnula.
Koji je Ivanin domet? Uskoro puni 29, koliko još može da bude u vrhu?
- Onoliko koliko bude želela i koliko joj zdravlje bude dozvoljavalo. Ako Beograd dobije 2022. dvoransko Svetsko prvenstvo, to će biti jedna prekretnica, a do 2022. će biti u potpunom fokusu. Sposobna je u takvim uslovima, u Beogradu, da se približi dvoranskom rekordu od 7,37 metara Hajke Dreksler.
Da li je sada teže skočiti 7,37 ili u vreme Hajke Dreksler i Galine Čistjakove?
- Onda je bilo mnogo lakše skočiti. Nije slučajno da je Ivanin skok od 7,24 prvi posle 30 godina. Razumećete i zašto...
Rekli ste da je Britni Riz najbolja u istoriji, da li je ovo najjača era u skoku udalj?
- Možda nije najjača. Najjača je bila osamdesetih i početkom devedesetih. Pošto se era promenila, mnogo su stroži kriterijumi, doping kontrola je jaka, nemoguće je uzimati stimulativna sredstva, stoga su rezultati slabiji u odnosu na tu eru.
Cilj u Tokiju je jasan, međutim, može li to zlato da bude preveliko breme?
- Moja i njena ambicija je veća od vaših. Ne samo da ne oseća breme, već je to samo stimuliše da bude još bolja na Olimpijskim igrama. To je odlika pravih šampiona. Da ju je to opterećivalo, ne bi osvojila 11 medalja. Ona je druga u istoriji evropskih skakačica. Samo je Hajke ispred nje.
Čele me zovu zbog bivše simpatije
Otkud nadimak Čele?
- Moj nadimak je Četka, novije generacije su skratile. Kada sam imao osam godina, bio sam zaljubljen u jednu Draganu Četojević i zbog njenog prezimena mi je društvo dalo takav nadimak. Neki su mislili da me zovu Čele zato što imam frizuru koja liči na četku, što je glupost.
Vi ste bili skakač uvis, koliko to koristi u treniranju skakača udalj? Je li uopšte bitna razlika u disciplini?
- Pristup je vrlo sličan. Atletika je slična. U skakačkim skokovima baza je slična kod svih, kasnije se to malo razlikuje od discipline do discipline, ali je priprema slična.
Postali ste trener sa 24 godine, zašto tako rano?
- Igrom slučaja. Napustio nas je naš trener, a ja sam bio pred svršenim činom da prihvatim ponudu da ja budem trener ili bi ta grupa pokušala da nađe nekog drugog. Prihvatio sam izazov. Sa 18 godina znao sam šta želim u životu, imao sam dovoljno vremena da razmislim dok sam služio vojni rok. Bio sam zreo sa 24 godina da počnem da se bavim trenerskim poslom.
PREPORUČUJEMO I OVO:
Koliko su cenjeni atletski treneri u svetu, recimo, u Americi? Kakav biste tretman imali da ste tamo trener trostruke kontinentalne prvakinje?
- To je teško pitanje. Mislim da i ovde imam dobar status. Medijski smo dobro ispraćeni u Srbiji, Srbija nam se Zakonom o sportu odužuje nagradama od medalje. Mada, mislim da je struka generalno kod nas dosta zapostavljena i da je zapravo tu leži mogućnost za napredak.
Jesu li najveće sportske nagrade u zemlji (Spartak, Majska) dovoljna satisfakcija?
- Apsolutno jesu, to su najveća društvena priznanja koju jedan sportski radnik može da dobije.
Koja zemlja ima najbolje atletske trenere?
- Teška srca moram da kažem da je to Amerika. Nema nas puno vrhunskih. Tačno znamo ko je u kojem sektoru vrhunski, nekad i razmenjujemo iskustva. Pokušavamo da dođemo do rešenja.
Najbolji rezultati (na otvorenom)
1. Galina Čistjakova (RUS) 7,52 (1988)
2. Džeki Džojner Kersi (SAD) 7,49 (1994)
3. Džeki Džojner Kersi (SAD) 7,49 (1994)
4. Hajke Dreksler (NEM) 7,48 (1988)
5. Hajke Dreksler (NEM) 7,48 (1992)
6. Hajke Dreksler (NEM) 7,45 (1986)
7. Hajke Dreksler (NEM) 7,45 (1986)
8. Džeki Džojner Kersi (SAD) 7,45 (1987)
9. Galina Čistjakova (RUS) 7,45 (1988)
10. Hajke Dreksler (NEM) 7,44 (1985)
213. Ivana Španović (SRB) 7,10 (2016)
Najbolji rezultati (dvorana)
1. Hajke Dreksler (NEM) 7,37 (1988)
2. Hajke Dreksler (NEM) 7,32 (1987)
3. Hajke Dreklser (NEM) 7,30 (1988)
4. Galina Čistjakova (RUS) 7,30 (1989)
5. Hajke Dreksler (NEM) 7,29 (1986)
6. Galina Čistjakova (RUS) 7,25 (1985)
7. Ivana Španović (SRB) 7,24 (2017)
8. Hajke Dreksler (NEM) 7,24 (1988)
9. Galina Čistjakova (RUS) 7,24 (1988)
10. Galina Čistjakova (RUS) 7,23 (1988)