Srbin se vratio iz Kine, iz prve ruke priča o koronavirusu: Hrana se dotura kroz prozor

"U mom kraju nije bilo zaraženih. Ali svaki odlazak u javni prostor podrazumevao je da ostavljaš podatke, adresu, telefon, da ti se pri ulasku meri temperatura. Isto se ponavlja i kada kreneš napolje, a ako se posumnja da je neko zaražen, odmah ide u bolnicu. A da je recimo, bilo zaraženih vrata zgrade bi bila bukvalno blindirana. Hranu bi i ostale stvari doturale bi se kroz prozor ili na drugi način, bez fizičkog kontakta".

Na pitanje, kako je provodio vreme, Glintić kaže:

"Uz TV ili kompjuter. Imao sam NBA kanal, pa sam gledao utakmice, čuo se sa prijateljima odavde, ali posle 15, 20 dana više nisam mogao i rešio sam da se u dogovoru sa poslodavcima dođem u Srbiju i sačekam da se situacija normalizuje".

Glintić kaže, da nema predstavu kada će to biti.

"Oni se nadaju za mesec ili dva... Već su počeli da vraćaju ljude koji su na određenim poslovima, ali ništa što podrazumeva javno okupljanje, za sada nije u planu. Sve je neizvesno i nema preciznih procena".

Da se na trenutak dotaknemo košarke.

"To je posebna priča. Kinezi imaju samo jedan rang takmičenja i tu prolaze samo vrhunski igrači i treneri, Mnogo polažu na statistiku. Nemaju takmičenja mlađih kategorija, nego je sve školski sport ili komercijala. Ukoliko imate klub, cilj najčešće nije rad nego masovnost. Sa druge strane, ako upadnete u školu koja je najbolja u regiji, radite kvalitetnije i sa talentovanom decom, koja imaju šansu da nešto urade", kaže Glintić i nastavlja:

"Meni se to dogodilo pa sam u provinciji Đeđang sa timom Binvang srednja škola, igrači od 15, 16 godina starosti (kod nas kadeti, prim. aut) bio treći u istočnoj Kini. To je ocenjeno kao dobar rezultat. Tamo su i uslovi za rad bili sjajni, a na utakmicama je bilo i po pet hiljada navijača", zaključuje Glintić.