Obradović konačno otkrio pravi razlog neodlaska u NBA i kako je dobio nadimak ŽOC
EPA Erdem Sahin
Željko Obradović, Foto: EPA Erdem SahinObradović je u to doba i dalje bio aktivan igrač. Reprezentativac. Čuo je da će se u Kragujevcu održati veliki trenerski seminar, koji će okupiti najumnije ljude iz nekadašnje SFRJ. I Željko se spakovao i otišao u srce Šumadije. Želeo je da čuje kakve to poglede na košarku imaju Krešimir Ćosić, Vlade Đurović i Slavko Trninić.
- Treneri me vide na tom seminaru i odmah me pitaju šta ja radim tu. Ja kažem, pa valjda i ja imam pravo da čujem šta najpametniji imaju da kažu. I sve te detalje sam zapisao i znate šta, i dan-danas ih koristim na mojim treninzima. Imam mnogo knjiga o košarci, ali najvrednije su mi beleške koje sam dobio od pokojnog profesora Ace Nikolića. On je došao u Borac 1979. godine da nam bude savetnik, a onda je i radio sa nama. Potpuno je promenio moje poglede na košarku. Radio sam sa njim posle i u Partizanu, bio sam trener, a on je imao običaj da kaže da mi je bio pomoćnik.
SFRJ draža od Bostona
- Igrali smo sa reprezentacijom SFRJ 1988. na prvom „Mekdonalds“ turniru. Mi, Real, Skavolini i Boston. Baš onaj Boston s najboljom petorkom možda i u istoriji košarke. Real odabere da pokojni Dražen igra za Real. A mi izgubimo od Seltiksa u polufinalu sa 28 razlike. Jedini nisam zamenio dres sa igračima Bostona. Dres reprezentacije mi je bio važniji od Bostonovog.
Žoc nije dobio samo pomoć od Nikolića. Malo je poznato da je Obradovićev trenerski put oblikovao i Duško Vujošević.
- Imam sačuvane i moje beleške iz igračkih dana, a neka skripta mi je poklonio Duško Vujošević. Tada je bio pomoćni trener u Partizanu, a ja igrač. Mnogo smo vremena provodili zajedno. Toliko da sam mu jednom rekao da ne smemo toliko da sedimo da drugi igrači ne bi mislili da sam privilegovan. Tada mi je poklonio neke sveske, a ja im se i sada često vraćam.
Opet, velike i neponovljive trenerske karijere verovatno ne bi ni bilo da se Željko nije zaljubio u košarku još u osnovnoj školi.
- U to vreme na trening nam dolazi tadašnji igrač Železničara iz Čačka Miloš Bohinjac. I postavi me za kapitena. Pomislim kako sam mnogo bitan, a onda, dosta godina kasnije saznam da se tada zabavljao sa jednom mojoj rođakom i da mu je to bio način da dođe do nje. I danas kada odem na terene Železničara, kažem mu, kroz šalu, da je prevarant koji me je tada baš izradio.
Željko - Cepač!
- Nadimak Žoc sam dobio još u Čačku. Šutirali smo od jutra do sutra, imali velikog uzora u Draganu Kićanoviću, koji je te 1973. bio jedan od najboljih igrača reprezentacije. A tada smo govorili da svaka lopta cepa mrežicu. I tako je meni ostao nadimak - Željko Obradović Cepač.
Željko je oduvek bio čovek koji je želeo da napreduje. Za razliku od mnogih ne krije da mu je u tome pomoglo i gledanje NBA utakmica. Ali način na koji je stizao do video-zapisa iz SAD je neobičan. Uostalom kao i sve što je vezano za Željka.
- Živeo sam u Čačku i počinjao sam da se palim na košarku. Imao sam veliku sreću da mi baš bliska rodbina živi u Čikagu. Brat od ujaka i brat od tetke su mi slali VHS kasete. I tako sam počeo da gledam NBA. I bio sam oduševljen. Ma malo je reći oduševljen. Ne mogu da objasnim koliko sam bio radostan dok sam to gledao. Bila su to ona čuvena finala Lejkersa i Bostona, sa jedne strane Karim, Medžik, Beron Skot, sa druge Bird, Ejndž, Mekhejl, Periš, Denis Džonson... Odnesem ih kod Radmila Mišovića, a, pazite, on je u tom momentu šest puta najbolji strelac prvenstva u SFRJ. I on gleda i kaže mi „pa ovo je drugi sport, šta mi to igramo“. Posle su stigli i prenosi i počeo sam da slušam Krešu Ćosića kako komentariše NBA. I to mi je dalo potpuno drugu dimenziju gledanja košarke - ispričao je Obradović u velikom intervjuu objavljenom na sajtu Evrolige koji je sa njim uradio srpski glumac Darko Perić.
Savršeni meč iz 1985.
- Meč koji stalno gledam nije nijedna od utakmica na kojoj sam bio akter bilo kao igrač ili kao trener. To je finale NCAA iz 1985. Igrali su Vilanova i Džordžtaun. Ne znam koliko puta sam gledao to. Uvek se vraćam toj utakmici.
Špansko lupetanje
- Kada sam otišao u Huventud, imao sam prevodioca, našeg čoveka Zorana. Odmah mi se uselio u kuću i svaki dan me je učio jezik. I kažem mu jednom „ajmo da izađemo i da pričamo“. Ne možeš drugačije da naučiš jezik, osim da budeš spreman i da lupetaš. Brzo sam naučio španski da mogu da odgovaram na pitanja. Naučio sam i italijanski, donekle i grčki. Sada se svuda priča na engleskom.
O Dumarsu i Miši Tumbasu
- U NBA nisam otišao pošto me niko nije ni zvao. To je najistinitija priča. Kada sam završio sa Panatinaikosom, zajedno sa Dimitrisom Itudisom otišao sam u Detroit. Bili smo tamo ceo pripremni period i početak lige kod mog prijatelja Džoa Dumarsa. Posle toga sam mu bio domaćin u Beogradu. Naučio sam ga kako se našim muzičarima stavlja lova. Što bi rekao naš pokojni Miša Tumbas, dorari, dorari...
povezane vesti
