Srbi me OBOŽAVAJU jer BACAM ĐUBRE koje naprave!

Slika japanskog ratnika u drevnoj odori, s drvenim kendo mačem u ruci, nama iz „Alo! Sprinta“ uvek je u glavi kad nakon utakmice Radničkog iz Niša pročitamo da je Japanac Riota Noma bio najbolji. Mesecima pratimo njegov razvoj i neverovatnu lakoću kako ratničku filozofiju Dalekog istoka donosi na srpske terene.

Odlučili smo da ga posetimo u Nišu, a uz pomoć prijatelja iz Kendo kluba „Mušin“, koji u svojim redovima ima i srpsku reprezentativku Milu Jovović (19), uspeli smo da sliku koja nam je u glavi pretvorimo u stvarnost. Noma nam je bio zahvalan što smo ga barem na trenutak vratili u ambijent njegovog Japana, a mi njemu što nam je otvoreno i profesionalno objasnio kako i zašto je postao jedan od najomiljenijih stanovnika Niša.
Jesi li pre dolaska u Niš uopšte umeo na mapi da nađeš Srbiju?
- Naravno da sam znao gde se nalazi Srbija. To sam naučio u osnovnoj školi, jer je u Japanu obrazovanje vrlo važno. Ipak, nisam mogao da pretpostavim da ću jednoga dana doći ovde da igram fudbal.
Sigurno si prvi put čuo za Srbiju gledajući Dragana Stojkovića Piksija?
- Nije tako, verujte. Kad sam počeo da igram fudbal, Piksi je već završio karijeru. Tako da zaista nisam preko njega upoznao Srbiju, već zahvaljujući dobrom školstvu u svojoj zemlji. Takođe, znam da je u Crvenoj zvezdi igrao moj zemljak Takajuki Suzuki.

Piksi je bio najpoznatiji Srbin u Japanu, a ti najpopularniji Japanac u Nišu?

- Osećam tu popularnost, pogotovo kad izađem na ulicu. Prilaze mi mnogi, traže da se slikamo, a većina njih misli da sam Kinez. To me nasmeje i nema ljutnje. Znam da vam je teško da primetite razliku.

Tome je doprineo i onaj čuveni klip „Će gi tepamo“ pred meč s Makabijem?

- Istina. Posle toga sam postao još popularniji. Ljudima se svidelo, ali verujte da nisam ni znao šta to znači. Tek kasnije, kad sam video da je taj video počeo da se širi, saznao sam da je reč o dijalektu. Eto, sad znam šta znači „utepati sve“. Mislim da na svetu nema mnogo ljudi koji to znaju.
Nisi popularan samo dok šetaš gradom, već i u svlačionici Radničkog?
- Imam utisak da me vole samo zato što posle svakog treninga očistim svlačionicu. Ma, šalim, se, svi su me odlično prihvatili. Navijači, saigrači i sugrađani, tako da sam prezadovoljan za ovih godinu i po dana u Nišu.
Srbi su fascinirani tim japanskim običajem da, recimo, posle svake utakmice očistite tribinu na kojoj ste bili?
- Nema tu šta da bude fascinantno. To je normalna stvar. U Japanu smo vaspitani da počistimo za sobom. Ne razumem kad neko može iza sebe da ostavi đubre. Završiš trening, obrišeš svlačionicu, baciš đubre gde mu je mesto i nastaviš dalje. Zato i u šali kažem da me saigrači zbog toga najviše vole.
Koliko su uopšte Srbi i Japanci slični, odnosno različiti?
- Potpuno smo drugačiji. U svakom smislu. Eto, recimo, pred svaku utakmicu kad smo u karantinu, saigrači slušaju muziku i pričaju, mada sam primetio da Srbi generalno vole da rade te stvari. A mi u Japanu ne. Ne volimo mnogo da pričamo i više nam se sviđa da sedimo u miru i tišini.
Znaš za onu priču kad su Srbin i Japanac doživeli brodolom, plutali okeanom na dasci i Japanac upita: „Šta ćemo sada da radimo“, a Srbin mu kaže: “Jao, vi Japanci bi samo nešto da radite. Uživaj na moru“.
- Nisam to čuo ranije, ali je stvarno smešno i ima tu mnogo istine. Vidim da su u Srbiji kafići puni, ljudi odmaraju, a u Japanu to nije tako. Recimo, moja sestra radi šest dana u nedelji, a neretko nema ni taj jedan slobodan dan. Tako su svi navikli, to je sasvim normalno.

Za koji klub navijaš u Japanu?

- Odnos prema klubovima nije u Japanu na ovom nivou kao u Evropi. Nema kod nas kluba za koji navijamo porodično. To ne postoji.
A u Evropi?
- Ni tu nemam nekog favorita. Zapravo, mnogo volim De Brujnea. Uvek navijam za njega. Sada je u Mančester sitiju i mogu da kažem da sam Sitijev navijač.
Od srpskih igrača ti se verovatno najviše sviđa Piksi?
- On je u Japanu legenda, ali kao što sam već rekao, kad sam počeo da treniram fudbal ,on se već penzionisao, tako da ga nisam gledao. Znam da Srbija ima dobrog levog beka, igrao je sada na Mondijalu u Rusiji, ali ne znam kako se zove. Ima tetovaže na ruci.
Aleksandar Kolarov iz Rome?
- E da, on. Sviđa mi se kako igra. Stvarno je dobar.
Koji su sportovi pored fudbala najpopularniji u Japanu?
- To je sigurno bejzbol. Njega igraju milioni. Mnogo navijača voli ovaj sport.
A borilački sportovi?
- To je kod nas obaveza u školi. Recimo, tamo sam trenirao kendo. Moj otac je majstor ovog sporta, ali ja nisam baš toliko dobar.
Stvarno? Imamo u Nišu prijatelje iz Kendo kluba „Mušin“. Mogli bismo da ih posetimo?
- Sjajno. Bilo bi lepo prisetiti se osnovnih stvari, a stvarno dugo nisam nosio tu opremu. Obavezno idemo.

Dogovoreno, idemo čim završimo razgovor. Nego, kad smo već kod kenda, znaš da su prva asocijacija na Japan dobri ratnici i borci?

- Znam. Nije to tako samo ovde, već nas svuda u svetu gledaju tako. To je zato što smo potpuno fokusirani na ono što radimo. Narod u Japanu se stalno smeje, za razliku od vas u Srbiji, gde nikad ne znam da li ste uznemireni, svađate se ili samo tako pričate. Ali, s druge strane, kad se mi u Japanu borimo za nešto ili kad pričamo o nečemu, maksimalno smo usredsređeni na to. Nema gledanja sa strane. Potpuno se posvećujemo tome. Dok je ovde drugačije. Počnete s nekim da pričate o nečemu i završite na nekoj desetoj temi.

 Ratnici ste i na fudbalskom terenu?

- Tako se uvek ponašamo. Kada ispred sebe postaviš neki cilj, kakav god da je, moraš dati sve od sebe da do njega dođeš. Odustajanje ne sme da postoji kao opcija.
Možda si zato i dobio kapitensku traku u Radničkom?
- To je za mene velika čast, da budem na evropskoj utakmici kapiten kluba koji je nekada igrao polufinale Kupa UEFA. To je velika odgovornost i nadam se da sam ispunio očekivanja, a obećavam da ću tako nastaviti i u budućnosti - kaže Noma.