PRVI SRBIN u hrvatskom fudbalu O ANDRIĆU i „bed blu bojsima“
„Komnen samo treba da se usredsredi na igru, da pokaže kvalitet i navijače će time vrlo brzo kupiti“, smatra Dragan Žilić, bivši reprezentativni čuvar mreže
Privatna arhiva
Kad je pre gotovo deceniju i po prihvatio ponudu Rijeke i postao prvi srpski fudbaler koji je nakon raspada SFR Jugoslavije zaigrao u Hrvatskoj, Dragan Žilić je na delu pokazao suštinu sporta i fudbala. To je igra koja prihvata samo jednu podelu, onu na levi i desni tim od linije centra terena na početku meča, a sve drugo je nastalo kao plod pogrešnog tumačenja izreke kako svako ima pravo da iskaže svoje mišljenje. Tako se došlo u situaciju da pojedinci, i to po pravilu oni najglasniji, daju za sebi prvo da ljude dele po tome u kojem su delu sveta rođeni.
PROČITAJTE JOŠ:
E, nekadašnji reprezentativac Srbije je to promenio. Utišao je one koji su na „Kantridu“ dolazili da bi mu vređali „majku srpsku“ i naučio ih da se fudbaleri dele samo na dobre i loše. A on je u to vreme bio baš dobar golman.
Otvorio je tada vrata mnogim srpskim fudbalerima, ali nijedan od njih nije zainteresovao javnost kao Komnen Andrić, koji je iz Intera prešao u Dinamo iz Zagreba. Razlog je jasan, najveći hrvatski klub ima najekstremnije navijače i veliko je pitanje kako će ga „bed blu bojsi“ prihvatiti.
Drago mi je zbog Krleta i Bate
Koliko pratiš dešavanja u Srbiji?
- Naravno da pratim. Zvezda je bila sjajna u Ligi šampiona, Partizan je malo slabiji, ali verujem da će se izvući. Posebno mi je drago što su moji bivši saigrači iz reprezentacije Mladen Krstajić i Zoran Mirković sada uspešni treneri. Krleta sam nedavno video, inače, obojica smo iz Kikinde i ispričali smo se, a Batu dugo nisam sreo, ali mu želim mnogo uspeha, jer je jedan zaista isparavan momak - kaže Žilić.
Šta sve nekadašnjeg igrača OFK Beograd očekuje u Zagrebu i kako bi trebalo da se ponaša, u razgovoru za „Alo! Sprint“ govori upravo Dragan Žilić, koji posle odlaska iz Rijeke ima zanimljiv životni put.
- Živim u Nemačkoj, radim u mlađim kategorijama Hamburga, kluba koji nastupa u Regionalnoj ligi, a ujedno i igram za amaterski klub Ajnod, koji se takmiči u šestom rangu. Mislim da sam u celoj ligi jedini bivši profesionalac. Zapravo, moguće da je bilo nekih momaka koji su igrali treću ligu, koja je u Nemačkoj profesionalna, ali sigurno nema bivših reprezentativaca - počinje Žilić.
Priču o trenutnom fudbalskom angažovanju ostavimo za kasnije, prvo reč-dve o Komnenu Andriću?
- Pratio sam, naravno, znam da je Komnen u Zaprešiću igrao veoma dobro, mislim da je bio najbolji strelac lige i čak nosio kapitensku traku. To dovoljno govori o njegovim kvalitetima. Dinamo je uspeo da ga dovede i siguran sam da će se on dokazati u toj sredini.
A „bed blu bojsi“?
- Ne znam. Oni su svakako najekstremniji u Hrvatskoj i pitanje je kako će ga prihvatiti. Međutim, kad je on prelomio da ode, znači da vrlo dobro zna šta ga čeka i da je spreman na to. Samo treba da se usredsredi na igru, da pokaže kvalitet i navijače će vrlo brzo kupiti time. Želim mu da pokaže to.
Onako kako si to ti pokazao?
- Recimo. Samo pravim odnosim prema obavezama možeš da pridobiješ navijače. To je jedino pošteno i iskreno.
Iskrenošću se pridobijaju i deca s kojom sada radiš?
- Ovom poslom sam počeo da se bavim bukvalno slučajno. Karijeru sam završio 2010. godine i pet godina nisam pipnuo kopačke i rukavice. Ali zaista je tako. I onda me je jedan prijatelj koji dugo živi ovde u Nemačkoj zvao da dođem. Kad sam se ponovo našao na terenu, osećao sam se kao da sam prvi put kročio na njega. Sve mi je bilo čudno.
Kako je raditi s decom?
- Mislim da sam se snašao. Volim ovaj posao. Radim s decom od 10 do 16 godina, kojima sam glavni trener, a ne trener golmana, i imamo odličnu saradnju. S druge strane, kao što sam rekao na početku, aktivno branim u klubu Ajnod, koji se takmiči u šestom rangu takmičenja, i to je sve na volonterskom nivou. Tokom nedelje imamo dva, najviše tri treninga, koji, naravno, nisu obavezni, a jedino je obaveza da se u nedelju pojavimo na utakmici.
Hm, obaveza?
- Naravno, ne obaveza u smislu kao kad ste profesionalac, već obaveza u smislu da je taj dan utakmica. Tu uglavnom igraju momci koji se bave drugim poslom, a ovo im dođe kao hobi. Ukoliko neko ne može da dođe, niko se ne ljuti, niti postoje bilo kakve kazne, ali verujte da svi jedva čekamo da dođe nedelja kako bismo izašli na teren.
Koliko još misliš da igraš?
- Nemam predstavu. Još se osećam dobro. Mogu da padnem i ustanem, pa dok je to tako, tu sam. To je sve hobi, koji mnogo volim, a rad s decom je pravi posao i njemu sam istinski posvećen. Uživam u tome i voleo bih još dugo da ga radim - kaže Žilić.