Prvi put s ocem na derbi

Moja prva nagrada u životu bila je dolazak na večiti derbi. I to kakav, jedan od najboljih u istoriji, koji pamte svi zvezdaši. Onaj koji je odigran 28. marta 1976. na stadionu JNA u kojem je Zvezda pobedila 4:1. Bio je to 58. derbi i prvi koji sam gledao uživo.

Te godine, u septembru, pošao sam u prvi razred i moj otac je mislio da je vreme da uđem u svet odraslih. Kako sam bio najbolji u pripremnoj nastavi za školu, odlučio je da me nagradi odlaskom na utakmicu da bi me naučio da ću za svaki dobar rezultat biti nagrađen.

Moj otac Milovan, oficir JNA, bio je navijač Partizana. Čak je jedno vreme i igrao za Partizan u mlađim kategorijama dok je bio pitomac srednje vojne škole. Brat i ja smo zvezdaši.

Otac i ja smo seli u voz tog martovskog dana 1976. i krenuli za Beograd. Mislim da je očeva odluka da me vodi na derbi imala i skrivenu nameru. Te godine Zvezda nije igrala sjajno i Partizan je bio favorit, pa sam siguran da se nadao da će njegovi da pobede i da će to možda uticati na mene da prestanem da navijam za Crvenu zvezdu. Kako to obično biva, izabrao je pogrešnu utakmicu.

Kada smo se vraćali pešice sa stadiona do železničke stanice, ja sa Zvezdinim šalom oko vrata, a otac sa Partizanovim, bio sam veoma srećan. Otac je ćutao. Iako nije bio vatreni navijač, pogodio ga je poraz. Možda i saznanje da mu plan nije uspeo i da sam postao još vatreniji navijač Zvezde. Čim smo ušli u voz, zaspao sam u krilu svog oca. I tako do Kraljeva. Otac i sin. On sa Partizanovim šalom, ja sa Zvezdinim. Slika koja je danas gotovo nezamisliva.

U NAREDNOM BROJU:

Kad dres spasava život