Pavkov ekskluzivno za "Alo!" otkrio: Govorili su mi da nikad neću biti fudbaler!

I dok su se „delije” posle nestvarne pobede nad Liverpulom dugo klanjale kršnom centarforu, vrlo brzo se pojavila ideja da se ovom dvadesetčetvorogodišnjem momku za života podigne spomenik u rodnom Begeču.

Na sve to, Milan je jednim potezom modernog ikonopisca dobio „fresku” u vidu foto-montaže na zidu u klupskim prostorijama „Marakane”.
U isto vreme, tvorac čuda nad čudima stoji mirno, staloženo i dečački stidljivo, uz blagi osmeh, prima sve te silne čestitke.

U ekskluzivnom razgovoru za „Alo! Sprint” Pavkov nam priča kako preživljava najveće fudbalske trenutke u karijeri...

Kako, Milane...? Objasni nam - kako ste srušili moćni Liverpul?

- U fudbalu je oduvek važilo - na terenu ne igra novac presudnu ulogu, već srce. Ko da više - dobija više. Nekad sve, kao sada protiv Liverpula, nekad ništa. Sport je to. Izostanu ponekad rezultati, ali na kraju sve dođe na svoje mesto.

Jeste da igra srce, ali u tvom slučaju često igra i glava?

- Uvek je važno da je glava na pravom putu. U životu sam se uvek trudio da mi misli budu čiste, jasne i da uvek budem na visini zadatka.

Pretpostavljam da ni u najluđim snovima nisi mogao da sanjaš ovako nešto?

- Pa i nije da baš nisam zamišljao. Maštao sam o ovako nečemu, ali, iskreno, nisam mogao da verujem da ti dečački snovi mogu i da se ostvare. Kao klinci smo svi, verovatno, zamišljali kako dajemo gol - neko Barsi, neko Realu, Liverpulu... Al’ baš dva - to nisam, priznajem. I dalje mi sve to deluje neverovatno. Presrećan sam zbog toga.

O čemu si razmišljao sekundu-dve pre drugog gola?

- Saigrače nisam ni čuo, ni video i uopšte nisam znao da li su se ubacivali u šesnaesterac Liverpula ili sam ostao sam u napadu. Za mene je šut bio jedina opcija. Na pameti mi je bilo samo da opalim tu loptu i, eto, ona je završila iza leđa golmana Alisona.

Da li je to bio šut iz nekog magnovenja ili si jasno video gde je gol, gde je golman?

- Na neki način sam bio van sebe, a opet - dovoljno pribran i svestan cele situacije. Krajičkom oka sam video i gol i poziciju golmana Alisona. Rekoh - hajde da probam, ali nisam verovao da će ta lopta zaista proći i da će završiti i drugi put u Liverpulovoj mreži.

Velike stvari ti se dešavaju u poslednje vreme?

- Ispalo je tako, ali se čitavog života trudim i radim na tome da pokažem šta mogu i šta umem. Dočekao sam u dresu Crvene zvezde najsrećnije dane u životu.

Kad ti je bilo najteže u karijeri?

- Možda kada sam imao 17 godina i kada sam igrajući za Novi Sad završio u omladincima, umesto da budem priključen prvom timu, kako sam očekivao. Neki ljudi su procenili da i nemam baš neki kvalitet. Poslat sam na pozajmicu u četvrtu ligu.

Rekli su ti da od tebe fudbaler nikad neće biti?

- Tako nekako. Ali, eto, danas sam tu gde jesam.

Kad jedan tinejdžer čuje tako nešto, verovatno mu se ceo svet sruši?

- Većina bi, pretpostavljam, potonula. Ja sam izdržao. Stoički sam primao sve te niske udarce. I opet dolazimo do toga da je glava najbitnija. Čista glava. Ispalo je i da je čvrsta. Ostao sam na pravom putu, nisu uspeli da me izbace iz koloseka, sa puta kojim sam zacrtao da idem.

Bilo je onih koji nisu verovali ni da ćeš u Zvezdi dočekati svojih pet minuta?

- Najbitnije je da sam ja verovao. Ne mogu da kažem, bilo je i onih koji su čvrsto verovali u mene, koji su me bodrili, gurali napred.

Bio si strpljiv?

Svi mi smo dovedeni u ovaj klub da izvršavamo zadatke koji nam se postave. I da uvek budemo na visokom nivou. Da budemo u formi, bilo da ulazimo na teren sa klupe ili da počinjemo utakmicu. Jednostavno, čekaš šansu i gledaš da je iskoristiš.

Svestan si da te ova dva gola Liverpulu čine besmrtnim u Crvenoj zvezdi?

- Iskreno, najiskrenije - još do kraja nisam svestan kakav smo mi to rezultat napravili. Svakako, ostvarili smo veliki uspeh i drago mi je što sam bio na visini zadatka, na vrhu te istorijske večeri.

I dalje ne deluje realno rezultat na semaforu - Crvena zvezda 2, Liverpul 0?

- Da se ne lažemo, pre utakmice se niko nije nadao takvom ishodu. A onda, kako se odvijao meč, taj naš dobar početak nam je dao krila. Ma što, posle svega - realno je tih 2:0!

Već su krenule priče - koliko miliona vrede zlatne noge i glava Milana Pavkova?

- Svestan sam da će sad krenuti raznorazne spekulacije. Vrteće se u medijima ogromne cifre, milioni, razna čudesa, ali videćemo na kraju kako će se sve završiti. Samo, ovo sa Zvezdom je moj novi početak i isključivo sam posvećen tom klubu.

Iskreno, koliko bi voleo da ostaneš na „Marakani”?

- Voleo bih, baš bih voleo da ostavim neki dublji trag. Pogotovo što pravimo ovakve rezultate. Imamo tim, imamo igru, atmosferu. Lepo mi je, uživam.

Možeš li bar da pretpostaviš - koliko još utakmica, koliko golova u dresu Crvene zvezde?

- Toliko unapred ne razmišljam. Dan posle utakmice sa Liverpulom smo imali trening, kraći odmor i već nas čeka priprema za meč sa Dinamom u Vranju. Brojaću valjda još golova i trofeja u Zvezdi. Lako ćemo sve ako budem pružao dobre partije.

A da li maštaš o životu u Barseloni, Madridu, Rimu, nekom Mančesteru, a možda baš i u Liverpulu? Jirgen Klop te je pošteno nahvalio...

- Ne razmišljam mnogo o budućnosti. Fokusiran sam sada na domaće prvenstvo, a onda i na preostale mečeve u Ligi šampiona - na Napoli i Pari Sen Žermen. Nismo još obavili posao koji smo naumili.

Čoveče, kako si tako miran, staložen? Kako uspevaš da ostaneš normalan posle svega?

- Nikada u životu nisam bio euforičan. Miran sam po prirodi. Glava mi je uvek hladna.

Možeš li da pretpostaviš šta se dešavalo u tvom rodnom Begeču u noći kada je srušen Liverpul?

- Ma ne stižem da pročitam sve poruke koje mi stižu, kamoli da odgovorim na njih. Evo, vi ste mi svedok, telefon mi i sad zvoni, ali džaba. Moraće otac, majka, sestra, baka i prijatelji da sačekaju da prođe ovaj prvi nalet ludila.

Život u Begeču?

- Prija! Nisam pristalica izlazaka i noćnog života. Gužvu ne volim. Pre sam za neki lagani ručak ili finu večeru u nekom restoranu. Pronalazim mir u laganom životu. A u Begeču je sve lagano.

Preko noći si postao i Sveti Milan?

- Kad su pre uspeli da odštampaju tako nešto!? Nemam problem s tim, simpatično mi to deluje. Generalno, ja stvari uvek pozitivno prihvatam.

Jesi li pobožan, ideš li u crkvu?

- Verujem u boga, ali ne idem toliko često u crkvu.

Gde si proslavio najveću fudbalsku pobedu u životu?

- Kod kuće. Uželeo sam se devojke, nismo se videli tri dana. Uostalom, prilično smo slavili na stadionu, vreme je za trening. Idemo dalje. U nove pobede!

Kome posvećuješ prvi, a kome drugi gol?

- Oba svojoj porodici, devojci i njenoj familiji. To su ljudi koji su uvek bili uz mene i pružali mi maksimalnu podršku.

A koji pogodak ti je draži od dva antologijska Liverpulu?

- Možda onaj prvi, koji sam dao glavom. Zato što sam tu skočio između dva najviša igrača. Teže sam se izborio za njega. Kod onog drugog sam samo opalio po lopti.

Često pominješ devojku, kako se zove?

- Marija.

Koliko ste dugo u vezi?

- Skoro tri godine.

Planirate li da krunišete svoju ljubav?

- Svakako.

Šta čekate? Prolaz Zvezde u dalju fazu takmičenja?

- Više njen fakultet. Kad Marija završi sve te obaveze, moći ćemo konkretnije da razmišljamo dalje o svemu.