Ovako je Vojvodina ostala bez strašnog igrača, a naša zemlja dobila neponovljivog kantautora

Đorđe Balašević je u mladosti bio strastveni fudbaler. Baš kao u pesmi "Drago mi je zbog mog starog" maštao je da bude napadač i da trese mreže na stadionima širom zemlje.

Davne 1979. je za "Tempo" pričao o tome kako je počeo i zbog čega nije nastavio da se bavi fudbalom.

– Voleo sam da igram fudbal iznad svega. I, što je mnogo bitnije,­ nisam ga samo voleo, nego sam bio i vrlo talentovan. Igrao sam za reprezentaciju škole i bio najbolji napadač. Tu su me videli neki ljudi iz Železničara (mali zonski klub iz Novog Sada) i odveli me u svoje redove. Sa nepunih 16 godina postao sam prvotimac i najbolji golgeter ekipe. Tako su i moji apetiti porasli. Bio sam zapažen od emisara iz Vojvodine i ubrzo sam postao član podmlatka. Međutim, tu nastaje nagli zastoj moje fudbalske karijere. Tadašnji trener podmlatka Vojvodine, Žarko Nikolić, nije cenio moje golgeterske sposobnosti, već je od mene zahtevao da ne dajem golove. A, ja sam bio strelac. Tako je Nikolić došao do zaključka da ja nisam tip budućeg centarfora prvog tima Vojvodine, pa sam počeo da provodim vreme na klupi za rezervne igrače. To mi je na kraju dosadilo – ­ prisetio se Đole.

Kako po prirodi nije bio uporan, ubrzo je prestao da dolazi na treninge i nastavio da igra, ali za reprezentaciju škole, za svoje lično zadovoljstvo. Bilo je to 1969. godine.

Te davne 1979. priznao je da mu je kao muzičaru lakše nego što bi bilo kao fudbaleru.

– Moram da priznam da lakše zarađujem novac u odnosu na fudbalere. Mislim da je profesionalno bavljenje fudbalom vrlo težak fizički posao. Zato sam zahvalan Žarku Nikoliću, što je pogrešio u proceni moga talenta. Sada, kako to volim da kažem, pevajući zarađujem novac. Ipak, ostala je neostvarena želja da u dresu Vojvodine tresem mreže, a da moj babo na tribinama gleda sina i topi se od miline!