Da duvam travu, ne bih izgledao ovako lepo!

Za jedne je najveći skandal-majstor srpskog fudbala, za druge - trenerski genijalac.

Rezultati koje Nenad Lalatović (42) ostvaruje sa svojim klubovima nesporno ga svrstavaju u red top stručnjaka sa ovih prostora, ali ga neobuzdani temperament često uvodi u incidentne situacije, o kojima se kasnije mnogo više priča nego o svim uspesima koje je imao sa Borcem, Radničkim, sad i sa Vojvodinom.
U ekskluzivnoj i iskrenoj ispovesti za „Alo!“ Lalatović stojički prihvata svako pitanje, pa čak i ona zbog kojih bi se mnogi naljutili, okrenuli se i pobegli.

Nikako da se oslobodite imidža „nestašnog momka“, često ste kao tempirana bomba?

- Ljudi me ponekad pogrešno doživljavaju jer nisam folirant i uvek hrabro i otvoreno govorim ono što mislim. Tako se lepše osećam. U duši sam čist, zato mirno spavam. Impulsivno reagujem kada me neko ponižava i vređa. Nisam od onih koji klimaju glavom ni gazdama, ni predsednicima klubova. Da sam drugačiji, možda ni tih rezultata ne bi bilo. Gde god da sam radio, pravio sam rezultate, puno dobrih igrača i donosio ogroman novac tim klubovima. Milioni evra su u pitanju.

Neretko neprimereno reagujete?

- Pogledajte Simeonea, s kojim nikako ne želim i ne mogu da se poredim, ali on priđe pomoćnom treneru i nasred utakmice mu opali šamar. Klop ugrize sudiju za nos. To je adrenalin. Ja sam odmalena dresiran da pobeđujem. Živim za uspeh, to je borba za život. 

 Kako podnosite negativnu kritiku?

- Ljudi su često negativni prema svakome ko ima ime i prezime. Ovde se uspeh ne prašta. Vređaju jednog Novaka Đokovića, koga niko nikad neće prevazići u Srbiji? Pa šta ja da očekujem? Samo, mene prozivaju ove ekstremne navijačke grupe, običan narod me voli.

Kakve uvrede ne možete da oprostite?

- Kada mi vređaju ćerku od devet godina! Kad mi udare na porodicu. Navijač sa tribina može da mi tokom meča kaže šta hoće jer je taj kupio kartu, ali je i neoprostivo kada mi trener, porodični prijatelj koga posebno cenim, dva puta opsuje pokojnu majku. Kako da ne odreagujem na takve stvari? To što ja doživljavam ne doživljava niko u srpskom fudbalu, da ga toliko pljuju, gađaju, ponižavaju.

Poslednji put vas je optuživao trener Milorad Kosanović?

- Stvarno mu nije bila umesna izjava da sam se ja naduvao. Ne znam šta je time hteo da kaže. 

Mnogi su to protumačili kao njegovu insinuaciju da koristite marihuanu, recimo?

- Je l’ ima negde moja fotografija kako duvam, da se vidi da radim nešto ružno? Pa pogledajte me kako ja izgledam. Sve sam lepši i lepši, sve sam zdraviji i zdraviji, sve sam mlađi i mlađi. Moj izgled govori o svemu tome. Svaki dan pretrčim po deset kilometara. Šta god da je čika Miša mislio tom izjavom da sam naduvan, ne zameram mu. To je čovek uz koga sam odrastao i koji me je trenirao kao dete. Malo ko će napraviti karijeru kao čika Miša. Sada je u ozbiljnim godinama, pod stresom je. 

Šta je za vas najveća nepravda u fudbalu? 

- Najviše me zaboli kad idem na utakmicu za koju unapred znam šta me čeka. Kad vam sudije ne dozvole ravnopravnu borbu sa, na papiru boljim, većim i bogatijim klubom. Sve moje rivale izaziva to što ne mogu da me pobede. I kad god igraju protiv kluba koji vodim, oni kažu „hajde da pobedimo Lalatovića“. Oni bi voleli da ja ćutim, a izluđuje ih to što ih se ne plašim. Ne bojim se nijednog huligana jer sam s jedne strane i ja huligan!

U kom smislu - huligan?

- To se tako kaže... Huligan se huligana ne boji. Nemam razloga da se bilo koga plašim jer ne kradem i nikome ništa ne dugujem. U karijeri mi niko ništa nije pomogao, samo su mi odmagali.

Kakvi su vam dalji sportski planovi?

- Trenutno sam zadovoljan u Vojvodini, ali mislim da je vreme da se na kraju sezone oprobam u inostranstvu. Zimus sam odbio ponude iz Grčke, Kazahstana i Belorusije.