Srbin na selu skuplja snagu za teror nemačkih odbrana

Pred šampionat Evrope za mlade 2109. u Italiji i San Marinu, Saša Kalajdžić, član reprezentacije Austrije srpskog porekla, izneo je zanimljiv stav. Imao je 21 godinu i sa dva metra visine predstavljao je udarnu igru Austirjanaca i tadašnjeg kluba Admire Vaker.

- Na sve utakmice gledam istovetno i zbog toga mi je svejedno protiv koga igramo. Ukoliko bi postigao gol protiv „orlića“ ne bih ga slavio zbog roditelja koji su Srbi poreklom iz BiH. Ipak, rođen sam u Austriji, moji prijatelji i porodica žive ovde. Volim ovu zemlju i zato sam odlučio da za nju igram, iako sam imao mogućnost izbora - rekao je tada Kalajdžić koji je debitovao za mladu reprezentaciju Austrije dve godine ranije, baš protiv Srbije, ali je zbog povreda sporije napredovao.

Često u BiH posećujete babu i dedu, teroretski mogli ste da igrate za Srbiju, koliko je blizak kontakt sa domovinom vaših predaka?

- Posetim ih bar jednom godišnje. Uvek uživam u napuštanju gradskog života i odmoru na selu. Tamo nema ništa moderno, ali ima mnogo životinja. Često im pomažem na farmi. Volim da šetam, leti uživam u suncu, a zimi u snegu i u grudvanju. Selo je savršeno mesto da se čovek isključi i odmori od svega.

Samo godinu dana posle Evra 2019. Kalajdžić (23) je igrač o kome se priča na sva usta, posebno u Nemačkoj. U međuvremenu se preseleio u Štutgart gde je zablistao punim sjajem. Jedno je od najpozitivnijih iznenađenja sezone sa tri gola i par asistencija.

Imao je neobičan razvojni put. Nije se stideo nijednog posla, bio je ranjiv, sklon povredama, ali je iz svake lekcije ponešto naučio.

- Generalno smo zadovoljni kao tim, a na par utakmica mogli smo i bolje da prođemo. Nisam očekivao da ću tako dobro početi posle duge pauze zbog povrede - kaže Kalajdžić koji je na 11 utakmica postigao već pet golova!
Ukršteni ligamenti, prelom metatarzalne kosti, naprsnuće ligamenta...

- Raspao mi se ukršteni ligament u duelu. Druge povrede zbile su se bez spoljašnjih uticaja tako da sam delimično sam kriv. Možda se ne bi dogodile da sam se bolje brinuo o sebi. Naravno, teško je kada ste povređeni, ali to je jedini način da steknete pravi osećaj za svoje telo. Posle iskustva sa povredama radim mnogo svesnije. Naučio sam da moram dobro da se brinem o svom telu, da radim više od timskog treninga i da nikada ne odstupim od ličnog fitnes programa.

Visoki ste tačno dva metra. možda se tu krije „tajna“ problema.

- Veoma sam visok, ali fizički nisam najjači. Zbog toga velike poluge deluju na moje telo. Možda me ova kombinacija učinila sklonijim povredama.

 Čime se bavite u slobodno vreme?

- Prošle godine, tokom pauze zbog povrede, krenuo sam na kurs španskog jezika. Živim svoj san o profesionalnom fudbalu, ali još uvek mi nešto nedostaje. Neka vrsta ravnoteže koja mi pomaže da napredujem i zabavna je. Roditelji su predložili učenje na daljinu, ali je izgledalo previše dugotrajno. Sinula mi je ideja da pored engleskog, srpskog i nemačkog naučitm i četvrti jezik. Prijatelj je izabrao školu jezika u našoj blizini. Otišao sam, probao i uživao. Pre korone odlazio sam na jednom nedeljno časove u školu koja je udaljena sat ipo. Sada je sve na mreži.

Otkud španski?
- S jedne strane volim da čujem jezik, a s druge je relativno lak za učenje. Španska gramatika više mi odgovara od kineske ha ha...

Kako vam ide?
- Dobro, ali sa nekoliko reči imam problem. Recimo - „desafortunadamente“, što znači nesrećnik. Rekao sam saigraču Gonzalu Kastru da „desafortunadamente“ ustvari ne može ni da se izgovori! Uspeo sam tek u petom pokušaju.

Oduvek ste bili dobar učenik?

- Trenirao sam fudbal u osnovnoj školi, aona je imala saradnju sa bečkom Austrijom. Nekada je u njoj bio i David Alaba iz Bajerna. Normalan korak bio je prelazak u njihovu akademiju, ali nisam uspeo. Iskreno, bi osam fizički isuviše slab. Onda sam pohađao HTL, višu stručnu škola sa fokusom na tehniku, komercijalu i umetničke zanate. Iz ovog ugla, bolje što sam se školovao nego da sam zavšio u fudbalskoj akademiji.

Zašto tako razmišljate?

- Na akademijama je fokus isključivo na fudbalu. S druge strane, moji prijatelji iz HTL-a nisu imali apsolutno nikakvu vezu sa fudbalom. Svi su bili ludi za automobilima. Imali su drugačiju viziju, ciljeve, načine razmišljanja, muzički ukus. U tom pogledu, to je bio savršen balans između treninga i tamošnjih tema. Sa mnogim od njih sam u kontaktu. Stekao sam prijatelje za ceo život u HTL-u.

Sa visinom od dva metra imate savršen rast za košarku?

- Moj sport broj jedan oduvek je bio fudbal, ali i dalje uživam u igranju košarke. Sa golmanom Kobelom imam intenzivne mečeve. Letios smo organizovali i turnir. U svlačionici puno razgovaramo o NBA ligi. Ne samo Kobel i ja, već i mnogi drugi.

Imate li omiljeni klub u NBA?

- Nemam, ali obožavam Džejmsa Hardena. Fascinira me njegov način igre, a brada ga vizuelno ističe. Mislim da je sjajan kao momak.

Omiljeni fudbalski klub?

- Kada sam imao sedam godina, video sam finale Lige šampiona 2005. godine, kada je Liverpul stigao 0:3 protiv Milana i pobedio na penale. Odsuševio sam se.

Jeste li ikada bili na Enfildu?

- Da, pre dve godine sa bratom i dva prijatelja. Kada sam ušao na Enfild i čuo himnu, osećao sam se kao malo dete. Pre utakmice pozajmljivali smo bicikle i vozili se po gradu. To je bilo apsolutno neverovatno iskustvo - zaključio je Kalajdžić.

Postepen razvoj

Vaša karijera postepeno se razvijala?

- First Viena, Donaufeld, Admira Vaker - logična tranzicija. U trećoj ligi debitovao sam sa 16 godina. Ipak, kod odraslih je sve bilo drugačije od onoga što sam navikao kod omladinskih timova. Do tada sam u fudbalu imao posla samo sa ljudima istih godina, a odjednom sam sedeo u svlačionici pored 30-godišnjaka koji su vodili ozbiljne razgovore. Morate pokazati i zaraditi poštovanje. Održao me je timski duh. Mnogi igrači su posle treninga zajedno išli u menzu, pili pivo, igrali karte ili samo razgovarali. Isto je bilo i u Admiri.