Jutro posle Milana Dejan Stanković pričao o reprezentaciji, a njegove brutalne reči odjeknule su i Srbijom i dijasporom

Sajt Fudbalskog saveza Srbije je u rubrici "Moja reprezentacija" objavio priču sa legendarnim kapitenom reprezentacije, a sad trenerom Crvene zvezde, Dejanom Stankovićem. Popularni Deki je čak 15 godina, od 1998. do 2013. godine bio član državnog tima. 

DEBI i prvi gol: Jugoslavija – Južna Koreja 3:1 (22. april 1998)

- Kad sam debitovao’98, tim je bio jedan od najboljih u istoriji našeg fudbala. Asovi svetske klase koji su imali peh da u topu karijere budu pod sankcijama. Pred meč sa Južnom Korejom tresao sam se kao prut. Petko mi je prišao i rekao: ’Sine, nemoj da se plašiš, debitanti uvek igraju najbolje’. Imao sam podršku svih u ekipi. Dao sam dva gola, a realno, mogao sam još tri komada. Leteo sam po terenu. Miha mi je namestio prvi, prešao je centar po levoj strani, centrirao, ja sam skočio… ne znam… nisam takav gol ponovio nikada više u karijeri. Posle, opet na Mihin korner, na drugoj stativi. Fenomenalan osećaj.

MONDIJALSKI debi: Nemačka – Jugoslavije 2:2 (21. jun 1998)
- Bio sam klinac i nisam bio ni svestan gde sam i s kim sam. Vrhunska generacija od koje sam svašta naučio i kasnije koristio kao dragoceno iskustvo. Ali, sećam se kad mi je Sani saopštio da počinjem protiv Nemačke. Nisam spavao čitavu noć. Bio je to udarac za mene, znaš ono… nije svejedno. Uspeo sam da izguram 70 minuta baš onako lepo. Sećam se svakog detalja sa te utakmice, to ostaje urezano za ceo život. Posle sam pričao klincima koji su ulazili u reprezentaciju, nije lako igrati na Mundijalu. Kad se najmanje nadaš, možda zaigraš. I možda ti je to prva i poslednja šansa da budeš akter Svetskog prvenstva.

NAJTEŽI momenat: Argentina – Srbija 6:0 i Australija – Srbija 2:1
- Nemačka 2006, period tranzicije. Šta ćemo, gde ćemo. U kvalifikacijama "vrh", 17:1 gol razlika, bez poraza, euforija. I onda odeš tamo, grupa smrti. Ne verujem da je bilo ko očekivao da ćemo
napraviti nešto bolje. Svašta se izdešavalo, znamo svi, da ne vadimo detalje. I to je jedna škola. I tu se sazreva i odrasta. Jaki rivali, ćao, nismo se ništa pitali. Možda je ta prva protiv Holandije odredila dalji tok. Jedan kiks. Da je bilo 0:0, pa da se nečemu nadaš protiv Argentine. Povrede, kartoni, ništa nije bilo kao pre. Bitno je da smo iz toga izašli jači. Južna Afrika 2010, utakmica sa Australijom, jedini zarez koji bih promenio u karijeri. Vrhunsko prvo poluvreme. Kao iz bajke, naigrali smo se fudbala. Sve kao podmazano, 3:0 da vodiš, niko ništa da ti zameri. I onda taj ludi fudbal. Nikad ne znaš šta želi i šta donosi. Primiš sa 12 metara glavom, gde Stojke ne može da stigne. Onda te uhvate onako zbunjenog i daju ti još jedan. Na kraju je i nerešeno moglo da nas vodi dalje. Ne daju nam penal u 90’, a protiv nas su dva takva svirali na prethodne dve utakmice.

SAIGRAČ: Siniša Mihajlović
- Brat, kum, prijatelj. Sve. Neko ko je stvarno bio uz mene u svakom trenutku. Ja sam ga sa 17 upoznao, sa 19 mu se pridružio u Laciju. Uz njega sam i dan danas. Pamtiću dok sam živ njegov poziv
na fiksni telefon pred polazak na prve pripreme. Zvoni, dižeš slušalicu i čuješ "ćao, Siniša Mihajlović ovde". Ja sam ustao! Bukvalno, ustao! Kod kuće sam bio sa Anom, još nismo imali klince. Ustao sam i stao mirno. To je jedno ogromno poštovanje koje se posle toliko godina nije promenilo ni za milimetar. I ta famozna cigareta o kojoj on stalno priča. Rekao sam mu "nemoj ćale više, nije lep primer za decu". Tačno je, bili smo cimeri u sobi, ja sam samo pućkao, bilo me je sramota iz poštovanja prema njemu. Da ne bude zabune, ne pušim mnogo. Poneku cigaretu.

REZIME: Tri reprezentacije, tri Svetska prvenstva
- U Francuskoj se nisam osećao ispunjenim do kraja jer nisam učestvovao u kvalifikacijama. Osam godina kasnije, druga priča. Bio sam od samog početka, nervirao se, radovao, borio, živeo za Svetsko prvenstvo. Generacija iz 2006. je mnogo obećavala, ali se okliznula. Bilo je teško održati atmosferu i tu smo poklekli. I konačno 2010, tim je bio sastavljen od vrhunskih momaka koji su na svakom treningu, u svakoj utakmici i u svakom momentu znali šta hoće. Možda sam tada igrao sa najviše žara jer je odgovornost na meni bila mnogo veća nego na prethodna dva Mondijala.