Idem za DIVLJIM SVINJAMA, fudbal me više neće videti!

„Zakasnili ste...“

Auu, kakav autogol! Dadosmo ga sami sebi. Ili je to njegova golčina, zar je bitno? Bar ih se on nadavao, pa, ko velim, jedan više...

„Šteta“, kao da nam ne dozvoljava da utehom zamrznemo očaj na decembarskom minusu.

Ma, kad je mogao da savlada Envera Marića, onakvog čuvara mreže, s gola na gol, može i nas. Tešimo se i dalje. A i ta Malča nije preko sveta. Možemo ponovo da zapucamo iz Beograda. Samo, kad? Retke su prilike da se zakorači u njegov šesnaesterac. Malo je onih, osim prijatelja, dabome, koji ih dobiju.

„Šteta, zakasnili ste da vidite kako se dere divlja svinja.“

Uh, dobro je, nismo džaba prešli toliki put. Ipak će vredeti svaki od 200 i kusur pređenih kilometara do - Dragana Pantelića.

Naše početno razočaranje, samonametnuto prebrzim zaključivanjem kraja nedovršene rečenice, brzo je zamenilo silno zadovoljstvo. Čim smo prešli u terenac. Strmim, izlokanim putem ne može se drugačije do legende.

Uz iskrenu dobrodošlicu u svoje carstvo, nekadašnji slavni golman usmerava nam pogled na kožu divljači. Igra se s njom njegov vod goniča, brak jazavičara. Saterali su je iz obližnjeg atara i gazdi omogućili lep ulov, a da nije morao da opali ni metak.

- Pridaviše je, na nama je bilo samo da je zakoljemo. Odmah ide u kobasice. Ja, doduše, više volim srnetinu, jer srndać pase najlepšu travu. Ali, poješće se i ovo – priča nam domaćin, uvodeći nas u prizemnu kućicu.

U tom ušuškanom, iznutra drvetom obloženom toplom domu, Dragan živi tokom cele godine. Osim leti, kad nije sam na velelepnom imanju. Tad pređe u vilu, s druge strane vinograda.

- Šta ću sam u kućetini? Preselim se gore samo kad mi dođu ćerke i unuci. Ovde mi je super. Sve mi je pri ruci.

Unutra zatičemo Nešu i Mikija, njegove prijatelje iz Knjaževca, lovce. To je, dakle, ta ekipa o kojoj nam je pričao tokom dogovora o poseti.

 - Svakog vikenda sam kod njih. Odem u četvrtak, petak, i onda lovimo. U Knjaževcu se lovi tokom cele sedmice. Od ponedeljka do petka može da se uplati lov na srndaća ili jelena, ili čekanje divlje svinje, a subotom i nedeljom je redovan, otvoren lov na sve, pa i na vukove. Osim u periodu između 28. februara i 1. maja, kada je totalni lovostaj zbog reprodukcije divljači.

Propise strogo poštuje, jer, kaže, glupo je da zbog desetak kila mesa izgubi dozvolu i puške.

- Naš osnovni cilj je druženje. A da ulovimo, ulovimo. Uvek nešto, mada ne preterujemo. Dovoljno da ima u zamrzivaču. Meso, inače, ne kupujem godinama u kasapnici. Ako trenutno nema od divljači, kupim kod seljaka, a onda mi Neša, profesionalni mesar, tranžira na krmenadle, vešalice... Letos se zadesilo da mi je nestalo, a ćerka i zet doneli piletinu. Stavimo je na roštilj, kad krenu pena iz nje. „Deco, ovo neću da jedem. Ko zna šta ima u tome“, rekoh im tad.

Njega je kao dete, otkriva nam Panta, deda zainteresovao za lov. U rodnoj Lešnici, kraj Drine.

- Ipak, za sebe mogu reći da sam lovac tek po završetku fudbalske karijere. Ranije nije bilo vremena za to, a sad bih sve vreme proveo u lovu.

Koji mu je nadraži ulov - nema dilemu...

- Najveći trofej je vuk, kopaonički (kasnije nam je pokazao i kožu, u velikoj kući). A ubio sam oko 15 vukova. Jednog sam ustrelio u Brzeću. Bilo je hladno, debeo minus, duva, baš vučje vreme. U potrazi za hranom tri vuka sišla do kontejnera. Primetio sam ih s prozora svog apartmana. Jednom nije bilo spasa.

Na nišanu nekadašnjeg strelca među golmanima često je i srndać. Ne i srna, uverava nas.

- Nikad nisam ubio srnu. Ona maltene plače kad je pogođena. Baš u prošlu nedelju jurili smo divlje svinje. Krenuo sam u nameri da im presečem put, kad izlete mi srna. Stala i gleda me. Stanem i ja. Krene da beži, ali se uplete u granje pored puta. Dva minuta se koprcala dok nije uspela da se iskobelja. Mogao sam da izađem i uhvatim je rukama. Nisam hteo. Čak i svinju pustim, ako vidim da je krmača. A na vepra pucam bez problema.

Najteži ulov mu je je imao...

- Dve stotine i 25 kilograma! Žao mi je što više nemam tu fotografiju. Neko me je iznervirao i bacio sam o zid telefon u kojem je bila. Je*eš telefon, krivo mi je zbog vepra. Kad smo ga obesili, visio je još metar iznad moje glave. Ubio sam ga u Repušnici, knjaževačkom selu. Tamo nema nijednog stanovnika, odumrlo selo. Nažalost. A veprova ima...

Lovačkim pričama, pravim, ne onim (znate kojim), nikad kraja. Red je, ipak, da se dotaknemo fudbala. Pa, u gostima smo bivšem najboljem golmanu Jugoslavije, reprezentativcu, kasnije predsedniku Radničkog, instruktoru u FS Srbije...

- Da, fudbal je moja prošlost. Zasitio sam se... A i mnogo nesportskih stvari je ušlo, pa je bilo bolje da izađem. Svi pričaju: „Sve je u redu“, a nije. Nije ništa u redu! Zato i nema publike. Osim kod Zvezde. Ostvarila je veliki uspeh plasmanom u Ligu šampiona. Obradovalo bi me i da je o bilo kojem drugom klubu reč. Međutim, naše prvenstvo kao da su radničko-sportske igre. To odsustvo kvaliteta, u očigledno glomaznoj ligi, najveći je problem Zvezde i Partizana. Kad nemaju dobre sparing-partnere kod kuće, onda i ne čudi kad se izađe na „Park prinčeva“ i primi onoliko golova. Svaka čast Zvezdi na pobedi protiv Liverpula, mnogo mi je bilo drago, ali nema kontinuiteta. Za to je neophodna jaka domaća liga. A i sudije... Zašto ne može Radnički da pobedi Zvezdu u Beogradu? Kad se to bude desilo, kad Borac bude pobedio Partizan u Beogradu, tada će biti pravi fudbal. Da me pogrešno ne shvate, ovo nisu kritike na račun Zvezde ili Partizana. Taman posla, to su naši giganti.

Na „Čair“ više ne ide, a bio je i na čelu svog Radničkog, četiri godine.

- U najteže vreme. Posle rata i sankcija. Niko ništa nije davao. Mučili smo se, ali smo opstali. To je najbitnije. Nisam oteran, otišao sam. Nisu prolazile moje ideje jer nikom nisam pripadao. Zašto bih se nekom dodvoravao i gazio svoje principe? Neću da prodajem sebe! Ne, hvala. Do viđenja. Tad sam otišao i nisam se vratio. Ne idem ni na utakmice. Pratim rezultate i na tome se završava moja veza s Radničkim. Meni ne treba, kao nekima, da budem eksponiran. Naprotiv, uopšte mi ne smeta povučenost u anonimu. Družim se s običnim ljudima s kojima retko i pričam o sportu. Ni o politici. Samo udaramo na za*ebanciju.

Na pitanje šta bi moglo da ga vrati u fudbal, kao iz puške opali:

- Ništa! Sve sam prošao, bio sve, dosta je bilo. Nije to više za mene. Moj život je ovde, u Malči.

Dragan Pantelić, fudbalska legenda. I lovac, za priču.