Iako hendikepiran, trener Joca Ristić je heroj Vranja

Joca Ristić, jedan od najboljih vranjanskih fudbalera svih vremena. Sada je trener i dobitnik mnogih humanitarnih nagrada. Prošle godine proglašen je za najboljeg sportskog radnika Vranja!

Posle godina muka najzad jedna dobra vest?

- Tokom 2017. Osnovao sam školu fudbala “Prestiž” koja je za nepune tri godine postala najmasovnija na jugu Srbije. Naš cilj nije samo trening. Organizovali smo preko 10 humanitarno-edukativnih akcija. Prikupljeno je preko million dinara za ljude koji boluju od teških bolesti – ponosno kaže Ristić.

Pre četiri godine našli ste se na ivici ambisa?

- Tada sam pročitao na Jugomediji pozitivnu vest. Citiram: Joca Ristić ostao radnik sportskog saveza kao " invalid"! Tek toliko. Preživeo sam sistematizaciju!

Vaša sportsko - životna prica išla je uzlaznom putanjom?

- Od 1987. godine u Dinamu sam prošao sve selekcije i sa 18 godina posrtao prvotimac. Žuto-plavi dres obukao sam preko 600 puta. U dva perioda nosio sam kapitensku traku kao najmlađi vođa u istoriji kluba. Drugi put 2006. kada je Dinamo posle šest decenija postojanja ušao u Prvu ligu Srbije.

Opredelil iste se za trenersku karijeru u DInamu?

- Bilo je zadovoljstvo predvoditi omladince iz unutrašnjosti protiv Crvene zvezde, Partizana, Čukaričkog… Prekomandovan sa 2008. kao asistent u prvi tim. Bio sam pomoćnik Nebojši Maksimovicu pa Mladenu Dodiću – kaže Ristić.

U naponu trenerske snage dogodila se neobična nesreća?

- U hali smo radili rutinsko istezanje i na nogu mi je pao zid težak tri tone! Odvalio se pošto nije bio dobro ankerisan. A samo sam se naslonio. Osakatio me. Tada počinju muke. Četiri operacije u Nišu, gangrene i na kraju amputacija. Izgubio sam 70 odsto stopala! Ostala je samo peta i mali deo. Patrljak. Tako živim i radim. Hramljem i imam nesnosne bolove. Na svu sreću uz mene su predivna supruga i dve ćerke. One su mi najveća motivacija da istrajem.

I pored invaliditeta u Ristićevom "slučaju" pobedila je ljubav prema fudbalu?

- Posao u Sportskom savezu grada Vranja dobio sam u februaru 2011. Tačno dve godine od povrede. Raspoređen sam na mesto koordinatora omladinske škole Dinama Za to vreme organizovao sam 45 humanitarnih akcija na kojima je uplaćeno oko 600.000 dinara u dobrotvorne svrhe, 70 utakmica veterana, četiri memorijalna turnira i direktno ili indirektno učestvovao na oko hiljadu utakmica mladih kategorija. I još mnogo, mnogo toga.

Savez je raspoređivao ljude u Dinamu?

- Ne samo u Dinamu. U košarci, odbojci, rukometu…Glup sistem. A loptu nisu videli. Tada su sistematizacijom su zadržali 10 neradnika i političkih poltrona. "Prošao" sam kao "invalid". Čista samilost, a ne na osnovu dugogodišnjeg uspešnog rada. Za srce su me ujeli. Bio sam svestan da o nama treba da pričaju dela, a ne mi. Zarekao sam se da neću stati dok god imam i poslednji atom snage. Ne iz inata već ubeđenja.

Pod komandom Rakojevića

Sve vreme ste igrali u Vranju?

- Ne. Pet sezona proveo sam u Vrbasu. Imao sam privilegiju da igram protiv veličina kakve su Žigic, Vidić, Lazović, Krasić…Trener je bio Nikola Rakojević, a u ekipi sjajni igraci poput Šmita, Pešikana, Zirojevića…

Jedan odmor za šest godina

Za šest godina u Sportskom savezu samo jednom ste koristil igodišnji odmor?

- Povreda za mene nije nikad bila alibi već motiv više da radim i napredujem. Duboko sam ubeđen da je rad jedino sredstvo koje te može učiniti boljim! Volim posao i uzivam u njemu!