Donkin Bucko nije odustao

Alo!

Sport

2019-01-11 23:34:25

Dečaka koji je tamanio kolače, govoreći mu da je žgoljav, dvaput nisu primili u Zvezdu. Treći put ga je odveo trener pionira

Dragoslav Šekularac, Foto: Alo.rs

Zvali su ga Bucko. Rođaci i prijatelji iz detinjstva. Sve dok nije postao Šeki. Drugarima u školi i na fudbalu po dvorištima oko Hilandarske ulice u srcu Beograda tako je bilo lakše nego da ga dozivaju punim prezimenom. Bolje i tako nego da je ostao Selja! Došljak iz provincije.

PROČITAJTE JOŠ:

A Dragoslav Šekularac je za Štip bio vezan samo krštenicom (rođen 8. novembra 1937). Bogosava, njegovog oca, Vasojevića sa severa Crne Gore, tamo je odveo pripravnički staž svršenog studenta prava. I doveo do lepe Donke, Makedonke. Plodovi te ljubavi, ovenčane brakom, bili su sinovi Dragoslav i Mirko. Posao je ipak vratio Bogosava, sada s porodicom, iz varošice nadomak granice s Bugarskom u glavni grad. I tu je mali Dragoslav završio osnovnu školu, gimnaziju, postao Beograđanin, ali što je najvažnije – postao je Šeki. Kakav crni Selja.

Dragoslav Šekularac, Fotodokumentacija Borba

Budući madžioničar u kopačkama, umesto meteorolog za kojeg je učio, za majku je uvek bio Bucko. Jedva je uspevala da sačuva kolače od njega. Nemilosrdno ih je tamanio. Čuvala je Donka i svog nestašnog sina. Kad bi u dvorištu zagrajala deca, ona bi ih umirivala:

“Tiše, moj Bucko spava”.

Driblao je i trpeo batine

Otac Bogosav bio je, dabome, zadužen za vaspitne mere. Zbog izostanka iz škole. Srećom, strogi otac nikad nije saznao da je Dragoslav sa društvom krao lubenice i voće na Bajlonijevoj pijaci. Sve batine koje je Šeki dobio, a nije ih bilo malo, izazvala je ljubav prema fudbalu. Svaki beg iz klupe, gotovo svakodnevni, završavao se u nekom od obližnjih dvorišta. Uglavnom skrivenih od roditeljskih očiju. Šekularac je tamo igrao maltene do iznemoglosti. Driblao je i starije i jače od sebe. Oni su ga besni od muke jurili i udarali. A on nije prestajao. Bezgraničnog samopouzdanja i besprekorne tehnike, bio je najsrećniji kad nekoga nadmudri, dovede u situaciju da ostane nemoćan. Kralj driblinga u najavi.

TELEVIZOR ZA ČIKA MITKETA

Šekularac nikad nije zaboravio Dimitrija Milojevića, svog, kako je često isticao, fudbalskog oca. Uvek ga je pominjao, slao mu razglednice gde god je putovao, a svoj prvi odlazak u inostranstvo (Karlsrue) iskoristio je da mu se posebno oduži – kupio mu je televizor. Bilo je to 1966. godine.

- Ne bih da se shvati da se hvalim, ali ću reći: prvi televizor sam kupio čika Mitketu. Dakle, pre tom dobrom i vrednom čoveku nego svojoj porodici. Smatrao sam to ličnim dugom i nisam se osvrtao na mudrovanja da li je taj gest pravi ili nije – rekao je u knjizi “Ja, Šeki” autora Jova Vukovića.

Kad je padala kiša, pa na fudbal nije mogao, a već je pobegao iz škole, sedeo je u tramvaju "dvojci" i vozio se ukrug. Skriven od svih. Da ga ne vide ni roditelji, ni nastavnici.

Šeki je ipak bio primećen tamo gde je trebalo - na terenu. Treneru Zvezdinih pionira Dimitriju Milojeviću, čuvenom čika Mitketu, predratnom fudbaleru BSK-a, takav talenat nije mogao da promakne.
- S drugovima iz škole sam se prijavio na prijem pionira u Zvezdu, ali mene nisu primili, a njih dvojicu jesu, iako sam bio duplo bolji. “Idi kući i vrati se kad porasteš. Sad ne možeš ni gumenjaču da šutneš, kamoli fudbalsku loptu”, govorili su mi u Zvezdi. Nastavio sam da igram po školama, da bi me zapazio čika Mitke i doveo na stadion.

Krenulo je: “Šeki, Šeki!”

Tamo je dobio patike i dres i, kako se kasnije prisećao u intervjuu za “Plavi vjesnik”, radio s loptom šta je hteo.
- Tog dana bila je poslušnija nego ikada. Položio sam prijemni ispit s desetkom i vrata Crvene zvezde bila su širom otvorena. Postao sam najsrećniji čovek na svetu.

Dragoslav Šekularac, Fotookumentacija Borba

REKLI SU O ŠEKIJU

Aleksandar Vučić, predsednik Srbije Legenda ostaje legenda - Činjenica da je neko umro neće i ne može da promeni da je on legenda i da zauvek ostaje tu. Za to se vredelo roditi i za to je vredelo biti uspešan, kao što je bio Šekularac. Legenda ostaje legenda. To ne možete da izbrišete.

Bobi Čarlton, legenda Mančester junajteda Neverovatan kreativac - U maštovitoj igri Zvezde i Jugosalavije, Šekularac je uvek prednjačio. Neverovatan kreativac. Posle nekoliko utakmica koje smo odigrali jedan protiv drugog, rekao sam mu: „Više bih voleo da igram sa tobom, nego protiv tebe“.

Čika Mitke mu je, pričao je tada Šeki, pravdao nestašluke, praštao mu i učio ga da je fudbal majstorstvo, umeće nadigravanja - a ne udaranja - protivnika. Brzo je shvatio da taj lovac na talente iskreno želi da on postane veliki fudbaler.

Još u pionirima je shvatio da će biti magnet za publiku. Kao niko dotad, a verovatno – smatrali su njegovi savremeni – niko nikad više. Skoro posle svake utakmice u ušima mu je odzvanjalo: "Šeki, Šeki!" Zato je kasnije, nije krio, bio zadovoljan samo ako je čuo ovacije publike. Mogao je od novinara da dobije i osam ili devet ocenu za igru, ali ako nije bilo tog "Šeki, Šeki!", srce mu nije bilo puno.
Dragoslavu Šekularcu, već 17-godišnjaku, nije bilo pravo ni u zimu 1955. Prvi tim je otputovao na turneju u Južnu Ameriku. Za njega nije bilo mesta u avionu, iako se tome nadao. Snove o letu iznad Atlantika morao da je zameni javom - i dalje je u mladom timu Crvene zvezde. Trenirao je i igrao za drugi tim. I privlačio publiku. Iz utakmice u utakmicu sve više hiljada. "Šeki, Šeki!", klicali su. Po povratku prvotimaca s turneje, konačno je postao jedan od njih. Ravnopravan. Za početak...

SUTRA: Blistavi sjaj Zvezdine zvezde